"Свет је, свет, свет Господ Саваот... Са овим блаженим силама, човекољубиви Владико, и ми кличемо и говоримо: ваистину си свет и пресвет, и нема мере величанству светиње твоје“. Високо над дечанским храмом, у самом врху куполе, лебди величанствени лик Бога у виду допојасног Христа Сведржитеља, какав се јавио људима. Није он овде случајно насликан - у средњовековним космолошким представама купола храма је увек означавала небо, станиште и престо Бога, небески Јерусалим или Сион. Због тога је понекад у куполи исписиван псалам 101 (102), 19-21, а тако је, изгледа, било и у Дечанима, псалам који велича Господа што је погледао на земљу, чуо патње људи и ослободио их смрти, да би и они могли да га славе на Сиону и у Јерусалиму. У куполи су се могла наћи исписана и друга пророчанства, на пример оно Исаијино (66, 1) о небу као престолу Божјем и о земљи као подножју ногама његовим, или, пак, поетски текстови, увек с намером да покажу величинзога и лепоту његовог дома. Зато је Сведржитељ у дечанској куполи замишљен и изведен веома свечано, с ознакама које га недвосмислено повезују с његовим небеским боравиштем: позадина иза њега је златна, и њоме се дочаравала небеска светлост која га окружује, а златним листићима су били покривени његов ореол и одећа. Левом руком је држао затворено јеванђеље, а десном благосиљао. Овакав лик Христа Сведржитеља у калоти куполе је много пре Дечана завладао у уметности византијског света, пошто је он био видљив образ Бога, творца и владара васељене, коме славу и хвалу непрестано приносе све небеске силе и људи на земљи.
У временима тесне повезаности литургије и уметности, лако су се једна у другу преливале мисли о небеској и земаљској цркви, о небеском Јерусалиму и храму на земљи, о истој служби коју обављају анђели горе и свештенослужитељи доле и о њиховом уподобљавању анђелима око Божјег престола. Литургија је препуна оваквих поређења, а она су се преносила у слике на зидовима храмова - што лепо показују и Дечани - понекад дословно, а други пут само у метафоричном виду. Тако је за службу анђела око Бога на небу најприкладнији узор нађен у свечаној поворци Великог входа на литургији, при чему је преузет изглед обреда, али не и његово значење. Пре но што се појавила у Дечанима, Небеска литургија је имала своју дугу иконографску предисторију, коју можемо да пратимо од једног литургијског свитка с минијатурама из XI века до XIV столећа и даље. Њен развој се лепо види на фрескама српских цркава. Од Старог Нагоричина (1316-1317) до Леснова (1342) и Дечана могу се следити занимљиви напори да се схвати и уз помоћ литургијских обреда у храму дочара изглед литургије на небу. Главна новост коју су у овој представи донели Дечани била је јединствена поворка анђела и само једна трпеза, што је Небеску литургију још више приближило богослужењу у цркви.
Средиште слике чини часна трпеза, надвишена балдахином и покривена пурпурним антиминсом, а чувају је два серафима. С њене леве стране полази поворка анђела, укупно их је двадесет и један, коју на десној страни дочекује анђео за часном трпезом, машући кадионицом и са дарохранилницом у руци. Ако се у овоме може препознати одређен тренутак из Великог входа, онда је то онај кад ђакон с даровима ушавши у олтар дочекује свештеника пред трпезом, и то би био још један знак настојања да се служење око небеског олтара саобрази ономе у цркви. Великом входу, кад се свети дарови из протезиса преносе преко наоса и полажу на часну трпезу у олтару, сасвим наликује поворка анђела: као у литургијском обреду, они у лаганом ходу носе свећњаке с упаљеним свећама, кадионице и дарохранилнице, лахан и аере, и сви су обучени као ђакони. Само они који у рукама имају путир или покривену патену изнад главе обучени су у свештеничку одећу. То је било први пут да се у Небеској литургији појаве анђели-свештеници, чиме је остварен још један додир с Великим входом у храму, пошто је познато да у њему свете дарове, бар путир, обавезно носе свештеници. Овакво приближавање, које иде до изједначавања небеског са стварним обредом у цркви, видљиво је потврђивало јединство небеске и земаљске цркве и показивало да људи и небеске силе одају једнаку и заједничку хвалу Господу.
Изнад Небеске литургије у Дечанима исписан је трисагион Свет, свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе његове, песма којом, по Исаијиној визији (6, 3), серафими непрекидно славе Господа. Пошто она спаја небо и земљу, на литургији је с анђелским силама певају људи, и то на анафори, само мало измењену и прилагођену богослужбеном садржају. Кад год се овај библијски трисагион (као у Дечанима) или литургијска победна песма исписују у живопису - као у Небеској литургији - увек се наглашава јединство људи и анђела у прослављењу Бога.
Ко је кадар да исприча о моћи Божјој - пита се дечански ктитор на почетку своје повеље манастиру - јер је Сведржитељ Господ и творац свега, онај који држи у власти сву творевину, једини у вечној светлости, онај који пребивау три лица, Бог од Бога, светлост од светлости, живот и животодавац превечна мудрост и сила. Кроз ове речи струји узвишено литургијско осећање о Богу чија је моћ недосежна и слава несхватљива, чија је милост неизмерна и човекољубље неисказано. Стога се он, милостив - наставља Стефан Дечански -ради нашег спасења, без оца, од мајке на земљи видљив, јавио као богочовек да би људе спасао и да би у првобитни рај увео рајску радост. Али људима палим у грех дуго није било могуће, све до Христовог оваплоћења, да виде Бога, што не значи да их је он заборавио: изабрани пророци су га у визијама виђали, слушали и људима саопштавали његове поруке и поуке, или су га речима прослављали. Због тога су у дочаравању Бога који влада васељеном и с неба се јавља људима, испод анђела, сликани старозаветни пророци, најчешће с исписаним текстовима својих пророштава или другим сведочанствима о Богу. Њихов избор као ни текстови на свицима нису увек били исти. У дечанској куполи насликани су пророци Исаија, Језекиљ, Јоил, Данило, Јона, Илија, Софонија и Јеремија, сви с развијеним свицима (осим Исаије и Данила) и текстовима који су као паримије одавно ушли у триоде, и били читани током Великог петка и Педесетнице. Сведоци Христовог оваплоћења, пак, били су апостоли, о чему су писане доказе оставили јеванђелисти, па се они редовно приказују испод пророка, на пандантифима, и то како пишу своја јеванђеља. Тако су насликани и у Дечанима, само је Јован с учеником Прохором, такође по обрасцу установљеном много пре Дечана. А видљива сведочанства оваплоћеног Бога били су његови нерукотворени образи, Мандилион и Керамион на пандантифима, на источној и западној страни.
Христово откривање људима у телесном облику било је само део божанске замисли о спасењу, а његовим оваплоћењем су уједињени небо и земља, анђели и људи. По тумачењу Псеудо-Дионисија Ареопагита, тајна Христовог оваплоћења била је најпре објављена анђелима, а ови су је пренели људима. Пророци су је видели у скривеном виду, док се људима открила Христовим боравком међу њима. Писана (јеванђеља) и ликовна сведочанства (нерукотворене иконе) пренела су будућим нараштајима његов истинити лик и омогућила људима да га описују и видљиво приказују. Замишљена линија у висини пандантифа дели у Дечанима два света, небески и земаљски, па и арханђеле Михаила и Гаврила, насликане ту у медаљонима, с палицама и сферама у рукама, треба схватити као чуваре Царства небеског и његове веснике људима.
Текстови о дечанском фрескопису део су рада професора Бранислава Тодића. Преузети су из велике монографије "Манастир Дечани" штампаној 2004. године. Прилагођени су и сажети за интернет страницу манастира.
