"Створио си човека узевши прах оа земље и почаствовавши га ликом твојим, Боже, настанио си га у рају сладости, и обећао му бесмртност живота и наслађивање вечним добрима, ако буде држао заповести твоје. Али, пошто он не послуша тебе, истинитог Бога, саздатеља свога, и 6и заведен змијином обманом и умртвљен својим сопственим сагрешењима, изагнао си га праведним судом твојим, Боже, из раја у овај свет, и вратио га у земљу од које је био узет".
Божје творачко дело, стварање света и човека, као и преступ човека и његово истеривање из раја помињу се и на другим местима на литургији. Сигурно није случајно што се на ускршњој литургији такође читају паримија (1 Мојс. 1-8) и зачало о Богу Творцу света (Јован 1, 1-17), јер се у васкрсењу Христовом, средишњем хришћанском празнику, сустичу Божје творачко и спасилачко дело: оно је нови почетак, сада обновљене и искупљене људске природе. А први почетак је стварање света и човека, и одступање људи од Божјих заповести, што је у Дечанима насликано у северном параклису. Безмало педесет сцена, којима је придодато још шест појединачних ликова старозаветних праведника, распоређено је у сводовима, од најзападнијег травеја параклиса до оног над олтаром, а затим се у два појаса спуштају наниже, кружећи по непогодним површинама јужног, западног и северног зида. Избором и редоследом углавном се држе текста Књиге постања или Прве књиге Мојсијеве (1-11), али се међу њих укључује и неколико сцена које имају другачије порекло.
Превођење Божјег дела стварања у слику често није било лако, па се дечански сликар каткад служио много старијим решењима, замењујући неке појаве и појмове њиховим антропоморфним представама. Хеленистички алегоријски говор, изражавање метафорама и представљање персонификацијама нису били страни средњовековном човеку, посебно византијским уметницима. Стога је и дечански сликар у Одвајању светлости од таме и у Стварању небеских видела, апстрактне и тешко изобразиве појмове приказао у људском обличју, по добро познатим старијим обрасцима: светлост, дан, односно Сунце, представљани су у виду девојке с крилима у пурпурној хаљини, окренуте Богу и са подигнутом бакљом; с друге стране је персонификована представа таме и ноћи, девојка обнажених руку и с крилима, која држи спуштену бакљу и само лицем се окреће ка Творцу. Биље које ниче из земље у четвртом дану стварања оличено је, пак, у Дечанима полуобнаженом девојком у пурпурној хаљини, с круном од биљака, која седи на земљи окружена ниским растињем и дрвећем. Позната из давнина, оваква или слична персонификација Земље поново је постала прилично честа у уметности савременој Дечанима.
Дечански циклус се затим развија у двадесетак представа на јужном, западном и северном зиду, и у њему се прати потоња историја људског рода, испуњена гресима и новим одступањима људи од Божјих закона, али и делима праведника. Због ових других - како на то подсећа и литургија - Бог није заборавио човека, дело руку својих, већ га је посећивао на разне начине, помагао праведнима и најављивао спасење које ће доћи. То је у Дечанима такође показано примерима из Књиге постања.
У овом часу је прилично тешко да објаснимо све иконографске појединости и занимљивости циклуса Стварања света и историје првих људи у Дечанима. Највише стога што је он први и једини тако опширан у црквама византијског света. Они на Западу, махом настали између XI и XIII века, нису нам од веће користи, пре свега што у њиховој замисли лежи космографска идеја и што су настали по другачијим узорима. И однос према тексту, од чега су зависили избор сцена и њихов изглед, био је другачији: тамо је он претежно илустраторски, а у Дечанима литургијски. Поједине сличности су или случајне, због коришћења истог библијског текста, или су такве представе на Западу настале под византијским утицајем у XII веку (катедрала у Монреалу или Палатинска капела у Палерму). Истраживања византијских уметничких дела су показала да порекло и узоре за иконографска решења дечанских фресака ипак треба тражити само међу њима. Истина, зидно сликарство с овом темом је изузетно ретко, непотпуно очувано или слабо испитано, али минијатуре у византијским октатеусима и другим рукописима, као и радови у слоновачи, потврђују да је исходиште дечанском циклусу било у Византији. Осим што се у њима може наћи низ сродних иконографских решења, сличан је и њихов однос према тексту и христолошко схватање старозаветних догађаја, показано или само сликама или, пак, тумачењима која их прате. Иако се између византијских минијатура и дела примењене уметности, с једне, и дечанских фресака, с друге стране, појављују и значајне разлике, што сведочи о томе да непосредног угледања није било, неоспорно је да и једни и други припадају истом духовном и уметничком наслеђу. Заједнички изворник је могао да постоји, али он није био и обавезан. Сачувана дела византијске уметности с темама везаним за Књигу постања стварана су у складу с хришћанским поимањем Старог завета, при чему су се једном изнађена решења касније опонашала, али и мењала, укрштала и допуњавала. Зависно од времена и места настанка неке целине, њене намене, као и од могућности додира с добрим предлошцима, појављивале су се различите редакције циклуса и иконографске посебности. Пространи дечански храм пружио је могућност творцима сликаног програма и уметницима да у њега укључе почетак Божјег стварања, отпадништво првих људи, али и дела праведника, што је мање био пролог, а пре саставни део опширно изложене историје спасења на зидовима Дечана, па су том циљу били прилагођени избор и иконографија слика.
Текстови о дечанском фрескопису део су рада професора Бранислава Тодића. Преузети су из велике монографије "Манастир Дечани" штампаној 2004. године. Прилагођени су и сажети за интернет страницу манастира.
