Први игуман Високих Дечана, Арсеније, велики подвижник и пустиножитељ равноанђелског живота, помиње се у житију Св. Краља Дечанског, а фреске с његовим ликом налазимо у припрати и олтару дечанске цркве. Лик његовог наследника Данила, такође је изображен у Дечанима, у параклису Св. Николаја. У њихово време манастир је био на врхунцу своје славе и богатства. Нажалост, није остао у свом првобитном сјају ни цело столеће јер убрзо после Косовске битке (1389.), Дечани су страдали у налету турских освајача.
Кнегиња Милица (у монаштву Евгенија) са синовима деспотом Стефаном и Вуком, посетила је манастир и затекла га у жалосном стању, па је забележила у својој повељи да је оно због чега се свети ктитор толико трудио...”од злих исмаилских народа спаљено и оборено”. Лазаревићи су обновили што је било срушено, вратили манастиру отете поседе и даривали нове. Захваљујући Лазаревићима, а касније и Бранковићима, Високи Дечани ни после турских освајања нису престали да буду духовни и културни центар Метохије и стециште многобројних образованих монаха.
