Велики празници су и у Дечанима распоређени у највишем делу наоса, испод куполе, с тим што је несвакидашња архитектура храма принудила сликаре на мање измене. Вероватно због изломљених површина на чеоним странама источног пара стубаца или, пак, у намери да се сродне слике окупе у исти простор, Благовести су напустиле уобичајено место пред олтаром и придружиле се осталим композицијама под куполом. Празници су, по редоследу збивања, распоређивани слева надесно и одозго надоле, по зидовима постављеним у квадрат испод куполе и на лучним површинама испод њих, а једино је последња сцена, Успење Богородице, заузела уобичајено место на западном зиду наоса. Ослобођена празног простора и најчешће уских површина до олтара, где се обично налазила, слика Благовести је овде могла бити слободно развијена у лунети на источној страни, па је арханђео Гаврило (одевен у пурпурни дивитисион и лорос) приказан у природном и снажном раскораку, а Богородица је насликана на седишту без наслона, у покрету који одаје изненађење и покорност. Рођење Христово се, пак, одвија у широком валовитом пределу, испуњеном жбуњем и понеким дрветом, а по ниским брежуљцима се крећу учесници призора. Премда ублажених линија и спуштеног хоризонта, слика се, ипак, ослања на нека старија решења, док основни иконографски садржај не излази из оквира уметности XIV века. И Сретење се скоро дословно поклапа с врло раширеним решењима представе у овом столећу; додајмо само да се и у Дечанима, што није увек случај, мали Христос уплашено окреће од Симеона и приљубљује уз мајку, а то је вероватно подстакнуто тада изговореним Симеоновим речима, којима су наговештени Христова смрт и туга Богородичина (Лука 2, 34-35). Ни Крштење не одступа својим изгледом од најчешћих облика овог празника у византијској уметности, једино су персонификације Јордана и Океана измениле места, па је тако омашком испало да Христос благосиља ову другу. Трагови делимичног угледања на много старије обрасце, оне из доба Комнина, сачували су се овде у сусрету Христа и Јована Претече, као што су у Преображењу приказани Христос и ученици што долазе на Тавор и одлазе са њега, а Лазаревом васкрсењу претходи сусрет Марије и Марте с Христом, док је у Цветима насликано и довођење магарице. Посредовала су им свакако истоветна решења, старија само двадесетак година (таква су, на пример, она у Грачаници, 1319-1321), у која су дечански сликари уносили занемарљиве иконографске или сликовите новости. Све се то може рећи и за Распеће: његов основни иконографски склоп је добро познат византијској уметности, а нешто ређи додаци - дељење Христових хаљина или устајање мртвих из гробова - поново су се појавили у раном сликарству Палеолога, из којег су дечански мајстори преузели још Богородицу и Јована, једно до другог, погружене у болу, као и велики број Јевреја и жена јерусалимских. Једино што би могло бити ново јесте велики суд с оцтом, постављен одмах до крста, на који додатно скреће пажњу један од војника у првом плану.
Последњи празник, посвећен смрти Богородице, насликан је на западном зиду наоса, што је била многовековна пракса у црквама византијског света. Култ Богородице је постао изузетно важан од краја XIII века, што се врло одређено одразило и у уметности. У многобројним текстовима читаним и певаним око 15. августа прослављала се смрт Богородице, али се исто тако подсећало и на њену улогу у делу Оваплоћења и Спасења, па се Успењем у храмовима природно затварао празнични круг започет Благовестима. Пошто се о Богородичиној смрти не говори у Новом завету, с једне стране, као и заокупљеност црквених отаца, песника и уметника Богородицом од Трећег васељенског сабора, на коме је утврђена догма о Богородици Теотокос, тема Успења је постала отворена, више него други празници, за продоре многих апокрифних, беседничких и поетских појединости, што је њену иконографију у сликарству учинило доста променљивом.
Осим слика празника, којима се заокружују појава Христа на земљи, његова делатност међу људима, смрт, васкрсење и одлазак на небо, на зидовима Дечана су опширно изложене и друге појединости Христовог живота, забележене у јеванђељима. Слике његових страдања, смрти и васкрсења налазиле су се у највишим појасевима наоса и олтара - то њихово подизање у више делове храма могли бисмо да објаснимо значајем који им је придаван у богословској мисли XIV века. А догађаји који претходе Христовим мукама, мање видљиви у литургији, потврђивали су његов боравак међу људима, чуда су доказивала да се заиста појавио Спаситељ, који их је поукама и причама упуђивао на пут правде и истине. Читањем јеванђеља током скоро целе црквене године подсеђало се на ово раздобље Христовог спаситељског дела, па је разумљиво што су они врло рано преточени у ликовне представе. У црквама су се почеле чешђе појављивати од XII века, а од краја следеђег столеђа постале су скоро неизоставни део њиховог сликаног програма.
У јужном параклису је међу другим Христовим поукама и причама насликана и ретка представа Христовог разговора с Петром у околини Цезареје Филипове (Матеј 16, 13-19), чије су прве речи Ти си Петар... исписане на фресци. На њој се Христос (веома оштећен), у пратњи апостола, обраћао Петру, који пред њим клечи са црквом на раменима. Ова тема је била ретко сликана у византијској уметности, можда зато да би се избегли могући неспоразуми, пошто је Римска црква заснивала своју доктрину о примату папа баш на овом месту у јеванђељу. Православна црква, пак, тумачила је да је Христова црква саборног, апостолског карактера, што је јасније показано у сликарству Грачанице. Овде, у Дечанима, поменута фреска нема посебно идеолошко значење - она је само једна од многобројних Христових поука. Тема оснивања нове цркве, пак, налази се у олтару, и изведена је уз помоћ другачијих слика, међу којима је и неколико Христових поука и проповеди, окупљених око Причешћа апостола, литургијског вида Тајне вечере.
А циклус Христових страдања - који обично почиње Тајном вечером - постао је због његове богослужбене важности скоро неизоставни део сликарства у византијским црквама, посебно у XIV веку; у Дечанима је такође врло опширно приказан. Чини се, међутим, да је он овде понајпре видљиво сведочанство мука које је Христос претрпео, а мање везан за неке одређене литургијске обреде. О томе би говорило ограничавање циклуса на више делове наоса, као и то што му је почетак у западном делу храма. Наравно, он је и овде био повезан с читањима тзв. страсних јеванђеља, од Великог четвртка до Ускршњег јутрења, што показује редослед његових сцена.
У циклус је, најзад, укључено и неколико сцена везаних за васкрсење Христово, чија је појава ретка, али не и необјашњива. Наиме, на Велику суботу, у ноћи пред Ускрс (а то је већ навечерје Христовог васкрсења), чита се 115. зачало (Матеј 28, 1-20) о јављању анђела мироносицама и о појави васкрслог Христа. Под утицајем ових читања, на источном пару стубаца су насликани Мироносице на Христовом гробу, Христово јављање двема мироносицама и Мироносице јављају апостолима о Христовом васкрсењу. Међутим, и у њиховој иконографији и у натписима који их прате има упадица из других јеванђеља. Треба поменути да је додавање посмртних јављања циклусу Страдања познато у сликарству прве половине XIV века, како то показују припрата Ватопеда, 1313, или Хиландар, 1321).
Под олтарским сводом су насликана још два Христова јављања апостолима, најпре иза затворених врата (Мир вам), а затим кад је Петру упутио речи: Паси овце моје. Ове се слике, међутим, већ придружују другим јеванђељским и литургијским представама у олтару са значењем установљења евхаристије и оснивања нове, Христове цркве на земљи.
Текстови о дечанском фрескопису део су рада професора Бранислава Тодића. Преузети су из велике монографије "Манастир Дечани" штампаној 2004. године. Прилагођени су и сажети за интернет страницу манастира.
