„Кад се сврши пуноћа времена, говорио си нам самим Сином твојим... Иако превечни Бог, јави се на земљи и са љуаима поживе, и оваплотивши се од свете Дјеве понизи себе узевши обличје слуге и постаде једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе његове".
Литургија и у многим другим тренуцима, а не само у Канону евхаристије, одакле је овај навод, подсећа на велику тајну појаве Богочовека и прославља Богородицу преко које је та тајна обављена. Ово је једна од најважнијих тема хришћанске догматике и подробно је била разрађена у беседама црквених отаца, у песничким и другим саставима, од којих су се неки улили у богослужење, нарочито Богородичиних празника и Божића, а одатле су прешли и у сликарство. Пре но што ће се појавити у Дечанима, многи њени видови су у уметности добили сасвим одређене облике и значења. Испреплетеност теме Оваплоћења с његовим старозаветним најавама, у склопу објаве спасења, била је врло наглашена у сликарству доба Палеолога, па су и дечански сликари сигурно располагали већ готовим решењима. Захваљујући великим димензијама храма у коме су радили, могли су да их доведу, уз мала прилагођавања, у бољи и јаснији склад с околним фрескама.
Тема Христовог оваплоћења садржана је у многим сликама и циклусима у Дечанима: појављује се на неки начин већ у старозаветним најавама спасења, затим у прасликама Богородице и Христа, у многим представама Христовог боравка на земљи, као и у оним с претежно литургијским садржајем. Тема је била најпрегледније показана сликама Богородице, преко које је оваплоћење обављено, и Христа детета или Емануила, по Исаијином пророштву (7, 14). При врху апсиде, испод конхе с Причешћем апостола, налазила се раскошна представа Богородице, окружена небеским чиноначалницима, арханђелима Михаилом и Гаврилом. Богородица је приказана у читавој фигури, на црвеном јастуку, широко раширених и мало подигнутих руку, обучена у плаву хаљину, а преко леђа јој пада љубичасти мафорион, обрубљен златном траком. Златом јој се пресијава и сва друга одећа, тачно онако како пророк Давид прославља Божју невесту својим 44 (45) псалмом. Иначе, сав простор протезиса - њој посвећен - прославља сликама Богородицу. На зидовима је подробно исприповедана повест о рођењу и младости Богородице, богоизабране међу женама. Та је повест започела још пре њеног рођења, о чему су сведочиле многе старозаветне представе, неке насликане и овде испод Богородичиног циклуса: Руно Гедеоново, Јаковљев сан, његово рвање с анђелом и Шатор сведочанства. Богородичин циклус у Дечанима је један од најпотпунијих у средњовековној уметности, јер броји шеснаест сцена. Ослања се скоро потпуно на Протојеванђеље Јаковљево, чији је апокрифни садржај многовековном употребом, богослужбеним и химнографским прерадама умногоме изгубио такав карактер.
Из уметности овог раздобља преузет је и обичај сликања Богородичиног акатиста, чувене химне у част Богородице, певане на јутрењу у суботу пете седмице ускршњег поста (које се служи у петак увече на бденију). У њему се, после уводне строфе, кроз дванаест кондака и исто толико икоса, који се наизменично укрштају, прослављају Богородица и Христос, при чему је у првом, историјском, делу нагласак стављен на Оваплоћење. Акатист у Дечанима је један од најстаријих и најпотпунијих у зидном сликарству: пре Дечана био је насликан у другој и трећој деценији XIV века у црквама Светог Николе Орфаноса и Богородице Казанџијске у Солуну и Богородице Олимпиотисе у Еласону, али се нигде није очувао у целини. Акатист започиње у своду јужне певнице у наосу, одакле прелази у јужни параклис Светог Николе, где тече у његовом другом појасу фресака на северном, затим прелази на јужни зид и завршава се у апсиди параклиса. Својим иконографским изгледом дечански Акатист много наликује осталим представама ове теме у зидном сликарству XIV века, посебно својим историјским делом, што би значило да сви они полазе од неког заједничког, несачуваног цариградског обрасца. Друга, догматска, половина Акатиста прославља Христа и Богородицу и две природе Христове које су основ људског спасења, с ослонцем на сложена тумачења оваплоћења, и похвале које људи упућују Богородици и Христу; због тога сликане представе сада добијају сложенији догматски карактер, а њихови иконографски облици губе везу с препознатљивим јеванђељским сликама. У Дечанима је свих дванаест строфа овог другог дела Акатиста преточено у засебне слике.
У двадесет и четвртој строфи моли се Богородица да посредује за све оне који су јој принели ову похвалну песму и да их избави од сваке напасти и мука. На фресци је исписана цела строфа, али њен текст понегде одудара од уобичајених завршних стихова песме и гласи: О свеопевана пресвета дјево Мати, која си родила пресвето Слово од свих светије, примивши ово наше садашње исповедање и принос којије за тебе, заступи све и избави од сваке скрби и напасти. У левом делу данас доста пострадала, слика показује да је и она као и 10 (11) кондак надахнута ускршњим свечаностима на византијском двору, у којима је учествовао и цар, где је икона Богородице Одигитрије, пренета из Пантократоровог манастира, стајала од Великог четвртка до ускршњег понедељка. У средини је приказана велика икона Богородице Одигитрије, украшена подеом, коју придржавају двојица младића, пред иконом служи епископ и иза њега су појци и монаси који учествују у богослужењу, а са друге стране је српска владарска породица: краљ Стефан Душан, приказан у свечаном ставу, са жезлом у десној руци, док је леву положио на главу малог Уроша, који је насликан такође с круном и жезлом; с друге стране краљица Јелена придржава сина за раме, а леву руку подиже према Богородичиној икони. Иако изнад њих нема натписа, несумњиво је да су овде насликани баш они, што је објашњено чињеницом да је цариградски дворски церемонијал био, бар у Душаново време, пренет у Србију и да су у њему у ускршњим свечаностима учествовали владар, његова породица и црквени великодостојници. Појава српског краља, краљице и њиховог сина у завршној сцени Акатиста изгледа није била необична, јер су се у слици његове двадесет и треће или двадесет и четврте строфе понекад појављивали ликови владара, на пример, у Марковом манастиру или у Козији. Без обзира да ли је слика била одраз стварног обреда на српском двору или не, она је показивала да се српски краљ и други дечански ктитор, с породицом, прикључивао онима који су прослављали Богородицу из које се оваплотио Логос и да су и они очекивали њено посредовање и спас од сваке скрби и напасти.
Текстови о дечанском фрескопису део су рада професора Бранислава Тодића. Преузети су из велике монографије "Манастир Дечани" штампаној 2004. године. Прилагођени су и сажети за интернет страницу манастира.
