Дечанске фреске не преастављају само суму иконографских тема старог српског сликарства, оне истовремено представљају и извесну суму сликарских решења. Намера да се целокупна историја спасења изложи у ликовном облику очима верника била је до тада невиђен подухват и она никада више у таквом виду није била поновљена ни у византијској ни у српској уметности. Скоро све оно што је деценијама, па и вековима, стварано, допуњавано и прилагођавано јасном, чистом и подробном изразу, не би ли се по свеобухватности сасвим приближило (читаним или певаним речима и обредима у храму, нашло се у Дечанима сабрано на једном месту. Пажљиво распоређене фреске, окупљене око јединственог програма, својом прегледном иконографијом нису остављале места недоумицама, двосмислености или неразумевању порука. Слика се отворила према човеку у храму и испунила му је поглед дугом историјом спасења. Њене деонице су се лако распознавале, не само зато што су биле изложене једноставно и разумљиво већ и стога што су показане познатим облицима које је средњовековни човек лако усвајао. Премда смо показали да су Дечани донели много новога, основна нит повести о Богу и човеку била је највећим делом исказана старим и провереним сликама. Наручиоци и састављачи програма фресака у Дечанима желели су да убедљивост хришћанске истине о човеку постигну опширношћу, а сликари су је саопштили јасним и разумљивим језиком.
Иконографија и уметност се нигде нису мимоишле или судариле, већ су се стопиле у један равномеран израз, вођен више неумољивом логиком, а мање сензибилитетом. Задатак да се тачно и јасно изложи до тада невиђен програм са стотинама тема и хиљадама ликова остављао је сликарима мале могућности избора. Чини се, чак, да су бирани они уметници који ће фреске изводити брзо и тачно, без већег залажења у непознато. Утолико су се међу њима више издвајали они сликари чији су узори били изузетни и који су поседовали истанчана осећања за леп, складан и негован израз.
Као што је дечански програм слика својим темама пошао од уметности настале мало после 1300. године, тако су се и њихови творци послужили тада створеним сликарским решењима. То су тачно уочили сви истраживачи који су пажљивије загледали дечанске фреске и то су исказали речима да су оне наставак тежњи започетих у Нагоричину (1316-1317) и ојачалиху Грачаници (1319-1321), па стога представљају не само збир иконографских тема старог српског сликарства већ и синтезу педесетогодишњег искуства једног уметничког пута на његовој завршној деоници. Заиста, многе сцене на зидовима Дечана својим су изгледом сасвим блиске остварењима старијим две до три деценије, као што је и истина да се та сличност обично задржавала само на спољашњој страни слике, јер су њихови творци, правилно обрадивши облике, често остајали задовољни постигнутим оквирима наслеђеног.
Излагање пажљиво сређене и опширно испричане теме стварања света и човека, греха и спасења људског рода, захтевало је немилосрдно подређивање слике речима. Само бољи уметници, као они који су извели циклус Светог Димитрија, Богородичин акатист, Други долазак или Календар, успевали су да их добро ускладе, док су други остајали немоћни пред захтевима иконографије. Стога се десило да су, на пример, Христова страдања изложена простим ређањем слика по расположивим и врло непогодним површинама зидова, због чега су композиције каткад искидане, подељене између суседних површина, стешњене или непрегледне. Ту, и не само ту, иконографија је била неумољива и до краја поштована, чак и по цену да слика постане непрегледна, нејасна, и да тако, на неки начин, буде претворена у своју супротност. Ово су, наравно, само крајности једног поступка који је у причи и иконографском садржају видео свој циљ, док је прегледност и лепоту слике повукао у други план.
Неке зидне слике, и у наосу, и у припрати, и у параклисима, једва су дотицале границу од које би почињала жива, узбудљива или негована уметност. Сажимајући своје виђење ових фресака, историчари уметности већ више од пола столећа о њима ређају нимало ласкаве речи. „Компоновање је небрижљиво, форме надувене или празне, материја папирната, боје хладне и без сјаја, цртеж оштар и ужурбан, сух -уметност се претворила у рутину, лепота у конвенционалност. Занатлијски схваћено сликарство дечанских мајстора са тврдим цртежом и наивном полихромијом показује све мане једног стила којије, напуштен од мајстора високеуметности, прешао у радионице другостепених сликара у провинцији. Тешка мана дечанског сликарства у наосу избија нарочито у често непријатној празнини форме и геста, у механичком, занатлијском, спољашњем баратању облицима. Само понегде племенитија форма, нигде изузетне сочности материје, готово никаквог напора да се превазиђе занатско - то су карактеристике сликарства наоса. Честа је појава да се недостатак осећања и сувоћа обраде прикрију декоративношћу целине и занимљивошћу казивања у појединостима.“ (Кашанин-Радојичић-Ђурић.) И данас, кад боље познајемо уметничке појаве и дела касновизантијског сликарства, суд о многим дечанским фрескама није много другачији. Међутим, док га изричемо, не би требало да сметнемо с ума и на почетку наведено тачно запажање да Дечани представљају суму сликарских решења свога доба. На њиховим зидовима ће се наћи и много лепо насликаних фресака, превучених патином загаситих и златних тонова или изведених прозрачним светлим бојама, зачуђујуће блиских модерном сликарском изразу; појављују се на њима необично уверљиве појединости као залутале из света скаске и мита, сучељене с позајмицама из препознатљиве и блиске стварности; дотеране, чисте и уравнотежене слике Акатиста додирују се са свечаним и пажљиво насликаним портретима владара или дечанских игумана, на којима званична репрезентативност није засенила животни жар и мисаону снагу представљених. Неће нам засметати закаснели класицизам добрих сликара у западним травејима наоса, препун склада облика и боја, равнотеже и одмерености, нити немир и комешање стотина ликова немогућих ставова и драматичних гестова у припрати, који привлаче својом непосредношћу и својеврсним реализмом израза.
Овакве разлике у изгледу и уметничким вредностима дечанских фресака морају да ублаже строге судове о њима и једноставне поделе на сликарство наоса и припрате, на класицистичко и експресионистичко у њему, на монументално и декоративно, на византијско и цариградско или оно, тобож, приморско и которско. Велики број сликара, током више година, унео је у Дечане многа своја лична схватања и знања, и потрудио се да их међусобно приближи и усклади. Можда је то само варљив утисак, јер избор сликара сигурно није био случајан, због чега, и поред каткад јако наглашених личних црта његових твораца, дечанско сликарство ипак делује као једна заокружена уметничка целина, у којој је прилагођавање задатој концепцији ублажавало неминовне контрасте. Они се, међутим, нису могли и избећи, па је за боље уочавање врлина и мана зидног сликарства у Дечанима потребно подробније испитивање, колико је то могуће, личног удела сликара и сликарских скупина који су овде радили.
Текстови о дечанском фрескопису део су рада професора Бранислава Тодића. Преузети су из велике монографије "Манастир Дечани" штампаној 2004. године. Прилагођени су и сажети за интернет страницу манастира.
