Према устројству које је усвојио за Студеницу родоначелник немањићке династије Стефан Немања, сви српски средњовековни манастири имали су централно решену схему основе са наглашеним симболизмом средишта у које је смештана главна манастирска богомоља. Зато је она у житију Светог Атанасија Атонског упоређивана са оком које сагледава из свих праваца. Такав поредак примењен је и у Дечанима. Унаоколо око централно постављеног храма Вазнесења Христовог, приближно у кружном распореду, изграђене су монашке келије, економске зграде и грађевине за друге потребе живота у манастиру, све окренуте према унутрашњем простору.
Манастир је био ограђен јаким бедемом који стари писци називају град (тврђава). Према сведочењу Григорија Цамблака (XV век), уз обзиђе су постојале честе куле, о којима се посредно сазнаје и из текста једне дечанске хрисовуље где се помиње стражарење на манастирском утврђењу. Од средњовековних околних бедема постоје остаци у подножју постојећег обзиђа на више места, а најпотпуније је познат њихов западни део, откривен током недавних археолошких ископавања. Првобитно западно обзиђе рано је порушено и већ крајем XIV века обновљено, тако да је Григорије Цамблак затекао целовите манастирске бедеме. Ти су манастирски зидови и куле били и надаље често на удару освајача и пљачкаша, али су се, упркос томе, одржавали и дограђивали све до великих разарања започетих 1690. године и још интензивније настављених после окончања Аустријско-турског рата вођеног од 1737. до 1739. године. Тада су околни одбрамбени зидови пали у рушевине и у таквом стању остали више од једног столећа. Тек нешто пре 1817. године предузимљиви дечански архимандрит Хаџи Данило изнова сагради град.
Унаоколо уз обзиђа постојале су у средњем веку зграде са келијама и једном палатом подигнутом за ктитора манастира. Имале су поред приземља и спрат. Постављене у низу деловале су као птичја гњезда, како тврди очевидац Григорије Цамблак. Од тадашњих околних грађевина мало је сачувано. Постоји приземље улазне куле, а били су сачувани и остаци средњовековне трпезарије. Она је обнављана од 1965. до 1973, али су на њој радови трајали још и крајем прошлог столећа.
