„Ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам архијереј, и као владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве“.
Боравећи међу људима, Христос им је не само упутио спасоносне поуке и привео их познању истинитог Бога већ им је као Архијереј предао и тајну литургијске жртве. Узевши на Тајној вечери хлеб и чашу и предавши их апостолима уз речи: „Узмите, једите, ово је тело моје и Пијте из ње сви, ово је крв моја Новога завета, додавши још: Ово чините у мој спомен“,
Христос је установио тајну евхаристије и тако омогућио свим људима да се сједињују с њим, да задобију отпуштење грехова и живот вечни. Ово је средишње место сваке литургије, па је разумљиво што је и његова ликовна представа била обавезна у сваком православном храму.
У Дечанима је Причешће апостола насликано у врху апсиде. Мада је задржало препознатљив изглед, у њему се појавило и неколико занимљивих новина особених за касно-византијску уметност. Свету тајну евхаристије обавља Христос Архијереј, онај на кога подсећа литургија (на почетку смо навели речито место из Херувимске песме), обучен у бели сакос с плавим крстовима у круговима. Приказан је два пута, крај часне трпезе, покривене пурпурном тканином извезеном двоглавим орловима у круговима; на трпези су хлеб у патени и свећњак с упаљеном свећом, а иза ње два херувима и кивориј, док су у првом плану отворене олтарске двери. Христос у пратњи анђела-ђакона с рипидама пружа, лево, честицу хлеба Петру на челу дванаесторице апостола, а на десној страни из великог путира причешћује апостола Јована, иза кога су још једном приказани сви апостоли.
Слике у олтару Дечана су прилично сложеног значења и њихови преливи се могу посматрати у неколико равни. Причешће је, на пример, неуобичајено, постављено у конху апсиде, испод њега је Богородица с анђелима, а још ниже (испод појаса с Христовим чудима) Служење литургије. Треба претпоставити да је таквим распоредом исказана мисао о установљењу Цркве, њеном трајању и о спасењу кроз њу. Христос је на вечери с апостолима установио тајну причешћа и засновао Цркву, заједницу Бога и људи. Њена слика у Дечанима је Богородица Оранта, која у таквом иконографском виду и на том месту од најранијих времена носи значење Цркве. Заједница Бога и људи отад траје непрекидно, и стално се обнавља на литургији, на којој се сједињујемо с Христом узимањем његовог тела у виду хлеба и вина, а њено изображење јесте Служба литургије, коју пред Агнецом неизмењено обављају архијереји свих цркава и свих времена. Суштински спој између оне службе коју је обавио Христос са својим ученицима и ове која траје до данас, иконографски је у Дечанима дочаран блиским сликама: тамо Христос Архијереј причешћује апостоле, овде архијереји служе службу коју им је он установио; тамо Христос даје ученицима себе, а овде је у виду Агнеца, па је тако приказан као онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје; у Причешћу апостола су раздробљени хлеб у патени, упаљена свећа на трпези и вино у чаши у Христовом рукама, а доле је иста трпеза, са свећњаком, чашом и Агнецом на патени; тамо је дванаест апостола, овде дванаест архијереја, итд.
Преплитање значења може се пратити и у другим иконографским слојевима фресака у дечанском олтару. Познато је да је у установљењу Христове цркве посебно место добила Сионска горница, јер је за њу предање везало неке кључне догађаје: Христову вечеру с оснивањем тајне причешћа, одашиљање апостола и силазак светог Духа на апостоле. Због тога су ови и други сионски празници добијали истакнуто место у програму византијских цркава почев од XI века, преко њих се дочаравала слика прве, Сионске цркве, коју су млађе само понављале. У Дечанима није насликано старије решење с представом Духова као једним од најважнијих догађаја (они су само један од празника у поткуполном простору), већ уз помоћ циклуса који су се у целини или једним делом налазили у дечанском олтару, или су баш због тога тамо и смештени. Преко њихових одабраних слика показан је преображај старог храма у нову, Христову цркву.
Мисао о томе да нова заједница изабраног народа није настала одједном, већ да је Христос само преобразио стару цркву својим оваплоћењем, жртвом и васкрсењем, била је у Дечанима поткрепљена и старозаветним примерима и најавама. Видели смо да се повест о старом изабраном народу и о његовим праведницима прекидала Зидањем вавилонске куле): жеља људи да високим здањем досегну станиште Бога била је осујећена језичком пометњом која их је удаљила не само од Бога већ и једне од других. До њиховог поновног сједињавања дошло је тек пошто су се апостоли, научени светим Духом, разишли по целом свету, проповедали свим народима на њиховим језицима и окупили их у једну и заједничку Цркву. Због тога се у службама празника Силаска светог Духа сучељавају мисли о некадашњем раздвајању људи због грађења куле и о њиховом новом уједињавању у Христовој цркви. У међувремену је Бог људима слао пророке који су осуђивали њихове недоличне поступке, али и најављивали долазак Месије, што су дечански сликари показали на много места у цркви. Били су то прообрази Богородице, Христа или Нове цркве. На улазу у олтарски простор поставили су ликове старозаветних праведника, од којих су неки (Мојсије, Арон, Самуил и Захарија, насликани на луку и одмах испод њега) објављивали Богородицу и Христово оваплоћење, али су својом свештеничком службом у старој скинији истовремено најавили нову скинију и служење у њој. На нову заједницу људи и Бога односе се и текстови на свицима у рукама пророка Језекиља (36, 24) и Исаије (Захарија 9, 9), који су насликани на северном олтарском зиду, окренути према апсиди: први говори о обећању Господа да ће изабрати људе из свих народа и земаља, због чега се читао на празник Духова, а други кличе кћери Сионској и Јерусалимској, па се односи како на Богородицу тако и на Сион, односно Нову цркву.
Везивање цркве за Сион никако није било случајно. Многобројна старозаветна пророчанства (на пример, Исаија 1, 26-27; 2, 2-3; 4, 3-4; Јоил 2, 32; Авдија 17; Михеј 4, 2; Захарија 8, 3; Јеремија 3, 14-15; пс. 68/69, 35) објављивала су да ће спасење доћи са Сиона, па су предање и црквени писци, а за њима и многи уметници, не само дечански, везивали за њега кључне догађаје у оснивању Христове цркве. При том је Сион на земљи слика небеског Сиона (на пример, пс. 77/78, 68-69) и станишта Бога (Јоил 3, 17; Михеј 4, 7 или пс. 47/48, 1-3). Због тога се, видели смо, у куполама исписивао псалам 101 (102), 19-21 - а тако је било и у Дечанима - о новом народу који хвали Господа што је с неба погледао на земљу и ослободио људе смрти. Овакво преливање значења на иначе јасним и прегледно сложеним дечанским фрескама није необично, јер је то било у природи византијског сликарства, коме припадају и Дечани. Његове теме почивале су на давно усвојеним знањима и правилима и биле су надахнуте богослужбеним текстовима и литургијским обредима. У ствари, оне су и саме биле део тих обреда и својим језиком су такође говориле о свим деоницама Божје замисли спасења људског рода.
Текстови о дечанском фрескопису део су рада професора Бранислава Тодића. Преузети су из велике монографије "Манастир Дечани" штампаној 2004. године. Прилагођени су и сажети за интернет страницу манастира.
