„Дечанска црква је живописана прекрасним фрескама које предастављају целокупан живот Исуса Христа, Марије, апостола, патријараха, пророка и других светитеља.“ Овако је 1637. године, три столећа по њиховом завршавању, видео дечанске фреске један странац, фрањевац Бонавентура да Палацуоло.
Архитектура цркве наметала је творцима сликаног програма и извођачима немале тешкоће. Иако су главни делови храма - олтарски простор, наос, припрата и параклиси - мање-више јасно издвојени, неки од њих су били доста непогодни да приме уобичајен избор слика. Црква је, на пример, била необично висока, тако да се по вертикали појавио „вишак" простора; такав простор је у припрати лако савладан умножавањем стотина слика црквеног календара; у наосу је, пак, испуњен циклусима Христовог живота у неколико појаса, док је у олтару попуњен представама Христових чуда и поука преузетих из наоса. Исти проблем с високим простором појавио се и у веома издуженим бочним параклисима, па је решен слично олтару. У оном на јужној страни, циклус патрона, светог Николе, заузео је горње појасеве његовог источног дела, у западне травеје је пребачен завршетак циклуса Христових чуда и поука из наоса, док испод њих, по целом параклису, тече Богородичин акатист, започет у своду јужне певнице. У северном параклису распоред тема је нешто другачији: у сводовима и на зидовима испод њих развија се циклус о стварању света и човека и о његовом паду, а око целог параклиса под њим нижу се сцене циклуса Светог Димитрија, коме је параклис посвећен.
Сви делови дечанског храма добили су неопходне и одговарајуће теме: у апсиде и олтарске просторе смештене су литургијске представе, у параклисе - сликани циклуси њихових патрона, купола је добила програм уобичајен у овим временима, испод ње су размештени скоро сви Празници, а још ниже, један испод другог, два појаса са страдањима Христовим, његовим чудима и поукама. Намера ктитора и његовог саветодавца да окосницу Дечана чини рашки план - што је остварено пре архитектонском иконографијом неголи градитељским средствима имала је свој продужетак у сликаном украсу. Пазило се, наиме, да најважнији циклуси, Велики празници и Муке, не излазе из средишњег дела наоса, замишљеног као једнобродно језгро с певницама; такође, јеванђељске слике су постављене само на чеоне и бочне стране стубаца, као да је реч о пиластрима у српским храмовима XIII века. Само изузетно су се опширни циклуси - Богородичин акатист и Христова чуда и поуке преносили у друге делове цркве, олтар и јужни параклис, али тако да не буду нарушене основне теме ових простора.
Писци о сликарству Дечана склони су каткад да кажу како су многи свети овде насликани по неколико па и више пута, правдајући то величином цркве. Мада то није сасвим нетачно, пре ће бити истина да се они, заправо, налазе у различитим просторима или у одвојеним смисаоним целинама, који су омогућавали, па и захтевали њихову појаву на тим местима, док се понекад ради само о различитим, а истоименим свецима. Због великог броја фресака, њихових смањених формата и искиданог физичког простора, у први мах се стиче утисак о њиховој пренатрпаности, па и о хаотичности. Међутим, кад се пронађе кључ њиховог распореда, оне се лако разумеју и препознају као делови чврстог система којим владају ред и подређеност целини.
Ако се за тренутак занемаре нека ретка и необична решења, може се рећи да су сликари у Дечанима размишљали о слици и о њеном месту у склопу целокупног црквеног украса слично својим претходницима с почетка XIV века. Сви су они, истина не подједнако, били везани за уметност тога доба; она им је непосредно претходила, на њеним делима су били васпитавани, служили су се њеним обрасцима и на зидове Дечана су уз одређене измене преносили њен дух. Била је то уметност чврсто везана за текст, најчешће у литургијској преради.
Засебне слике и њихове скупине у Дечанима чине јединствен програм који најпре показује Бога, сведржитеља васељене, а затим излаже историју спасења, од стварања света и првог греха човековог, затим најаву Христовог спасилачког дела, преко његовог оваплоћења, његових поука, чуда и страдања, оснивања новозаветне цркве, њеног учвршћења и ширења преко апостола, светих мученика, монаха и епископа, све до Христовог другог доласка, општег и коначног спасења људи. По томе се Дечани не одвајају од других византијских и православних храмова, само је у њима све то изложено врло опширно и подробније него у било којем другом храму. То је било сасвим у складу са схватањима у Византији да су храм и његов ликовни украс - слика Царства Божјег, и да га дочаравају слично литургији која се у њему одвија. Христово оваплоћење и његово земаљско дело омогућили су људима да славе Господа с анђелима и светима, а у уметности - по светом патријарху Тарасију - то се чини преко светих јеванђељских слика које исказују славу Божју и спасење људи и света.
Када се испунила пуноћа времена, Бог је послао на земљу Сина, који се оваплотио од Богородице, живео међу људима, поучавао их, дао им спасоносне заповести и привео их познању истинитог Бога. Искупио их је својом смрћу на крсту, сишавши у ад уништио је смрт, васкрсао и тако свима отворио пут у васкрсење из мртвих, а узишавши на небеса, обећао је да ће опет доћи да свакоме пресуди по делима његовим. Али пре своје смрти Христос нам је оставио тајну евхаристије, која - преко причешћа на литургији - омогућава људима повратак у вечни живот. Дечанско сликарство, разуме се, не излаже ову историју спасења илустративно и праволинијски, у једном непрекидном временском и просторном следу, већ је показује својом укупношћу, темама које се често узајамно прожимају и допуњују, и увек прилагођавају месту на коме се налазе.
Текстови о дечанском фрескопису део су рада професора Бранислава Тодића. Преузети су из велике монографије "Манастир Дечани" штампаној 2004. године. Прилагођени су и сажети за интернет страницу манастира.
