„По вољи Божјој и уз помоћ Светога Духа у Тројици живописа се овај храм Господа Бога Сведржитеља... године 6856 (1347/1348)“ - тако је забележен завршетак осликавања велике дечанске цркве у главном ктиторском натпису, исписаном над улазом који из наоса води у припрату. Треба претпоставити да се са живописањем храма започело неколико година после завршавања свих грађевинских и клесарских радова, а окончано је у рану јесен 1347. Или током лета 1348. године, свакако пре 1. септембра. Дечани, као ретко која оновремена црква, обилују датованим натписима и још више портретима савременика, али подаци које они нуде су прилично различити, каткад, чини се, и противречни, што нас приморава да их примимо с малим опрезом, све док се не изнађу - ако то икад буде било могуће - поузданији методи утврђивања поступка и брзине извођења фресака у дечанској цркви. У овом часу можемо само претпоставити да се ни овде - али само у начелу- није одступило од уобичајеног поступка средњовековних мајстора да храм живопишу одозго надоле и од олтарског простора према западним деловима цркве.
Најранији датум, из 1339/1340. године, са именом игумана Арсенија, исписан је на северној страни дрвене греде између стуба и ступца који северну певницу деле од параклиса Светог Димитрија. Исписан на грчком језику лепим капиталним словима, натпис у први мах подсећа на сличне шаре с геометријским мотивима на дрвеним затегама у цркви. Извео га је несумњиво сликар околних фресака, јер последња слова натписа прелазе на малтерну површину на којој је, у потрбушју лука, насликан свети Артемон. Био је то сликар који је осим поменутог мученика насликао низ сцена Христових чуда и поука и појединачне представе светих у највишим појасевима северног певничког простора. То значи да су тада (1339/1340) изведене и зидне слике у овом делу наоса. Пошто нема сумње да су фреске изнад њих све до куполе настале бар једну сезону раније, могло би се закључити да се с осликавањем Дечана, а то значи наоса и олтара, започело 1338. или 1339. године. Живописање наоса и параклиса Светог Николе продужило се можда до 1343. године: судећи по портретима у јужном параклису, односно по натписима уз Стефана Дечанског и краља Душана у ктиторској композицији на јужном зиду, фреске у овом простору су настале пре јесени 1343. године.
Те године или само мало касније (али не после 1345) насликан је Стефан Дечански над кивотом с моштима испред иконостаса, јер је обележен као свети, а у тексту крај њега се његов син Душан назива краљем. Тада су свакако настале зидне слике у близини портрета светог краља, а и неке у протезису, бар у његовом приземном појасу, пошто је исти сликар тамо насликао портрет игумана дечанског Арсенија. Ако је за портрете и фреске око њих у најнижем појасу јужног параклиса и око иконостаса поуздано да су настале 1343. или мало пре (у параклису), односно мало после те године (у наосу), фреске у највишем делу средњег брода припрате и оне над порталом између припрате и наоса могле су бити изведене баш 1343. године. Наиме, краљ Душан је над порталом насликан с титулом у којој још нема помена Грчких земаља (где ће се појавити од јесени 1343), а Стефан Дечански је свети, како је могао бити приказан најраније од пролећа или лета те године, после преношења његових моштију пред олтар. Остале фреске у припрати настале су нешто касније.
У ктиторском натпису над улазом између наоса и припрате забележена је 6856, тј. 1347/1348. година, што би значило да су фреске у западном делу дечанског наоса (а због уметничких сродности придодајемо им и оне у нижим појасевима у северном параклису) завршене на крају, после оних у припрати, дакле неколико, па и више година после осталих зидних слика у наосу. Понуђено је засад прихватљиво решење да су у овом простору наоса фреске извођене итовремено када и последње зидне слике у припрати и да њихов завршетак дели неколико месеци или чак само која недеља: сликарски радови у припрати могли су бити окончани до краја августа 6855 (1347), што је забележено тамо у натпису, а они на западном зиду наоса одмах после 1. септембра 1347, кад је по византијском рачунању времена почињала нова 6856. година, исписана у натпису над улазом. Уз могућност да је у великој дечанској цркви ток осликавања могао бити нешто другачији од уобичајеног начина рада у мањим храмовима, требало би као сигурно закључити да су Дечани у потпуности били живописани до јесени 1347, а најкасније до краја августа 1348. године. Једини изузетак представљао би портрет другог дечанског игумана, Данила, у параклису Светог Николе.
На дечанским фрескама је уочено и неколико накнадних пресликавања, пре свега на ктиторској композицији и на портретима до ње у југозападном углу параклиса Светог Николе. Изгледа да је између извођења првобитних слика и промена на њима протекло врло мало времена и да су пресликавања изведена у склопу измена ктиторске композиције, а самим тим и ликова до ње. Тада је, не знамо да ли поново, насликана и фигура светог Стефана Првомученика поред саркофага над гробом Стефана Дечанског, јер се испод ње назиру трагови старије фреске. Врло брзо, ако не и одмах после првобитних, исписани су нови натписи око цара Душана у северозападном углу припрате, готово без промена у садржини; само су редови више одмакнути од царевог лица. Поодавно је изложена претпоставка да је пресликавана и Лоза Немањина у припрати, мада новија истраживања предлажу и могућност рада двојице мајстора на овој композицији, што изгледа вероватније. Најзад, у XIX веку је на оштећеним местима у југозападном делу припрате изведено неколико нових слика у Менологу, вероватно кад је исписан натпис о обнови (1883) у време архимандрита Рафаила.
Текстови о дечанском фрескопису део су рада професора Бранислава Тодића. Преузети су из велике монографије "Манастир Дечани" штампаној 2004. године. Прилагођени су и сажети за интернет страницу манастира.
