„И узишавши на небеса, седе с десне стране величанства твога на висинама, и он ће опет доћи да свакоме да по делима његовим“. У Канону евхаристије, одакле смо преузели ове речи, али и током целе литургије, много пута и у разним приликама, подсећа се на други Христов долазак, који ће означити не само крај света, већ и тренутак коначног спасења и општег васкрса. По догматском учењу цркве, поновни Христов долазак је поуздан и неминован, и то ће бити последња деоница спасења, па су есхатолошка осећања снажно прожимала све видове мисаоних и духовних делатности средњовековног човека. На литургији - да се још једном ње подсетимо - на почетку припреме и освећења часних дарова, док се изговара прозбена јектенија, свештеник се моли да крај живота нашег буде хришћански, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду.
С оваквим мислима и осећањима често се сусрећемо и у Дечанима, нарочито у њиховом сликарству, што је разумљиво, јер је краљ Стефан Дечански засновао манастир и подигао у њему цркву, обузет размишљањима о смрти, с намером да у Дечанима буде његов гроб. Због тога је и краљева оснивачка повеља препуна оваквих места. Ко је кадар, пита се дародавац повеље на почетку, да исприча о моћи Божјој, и ко је Господ који узима душе и царевима и кнежевима, и у чијој је руци свако биће. У њега су се, међутим, уздали краљеви преци и спасли су се. Помисливши на страшни смртни час који нико није избегао, и бојећи се Христовог суда кад анђели узвикну: Покажите дела да награду примите, а следећи добре обичаје својих родитеља и прародитеља, и у жељи да заврши оно што недостаје, краљ је одлучио да подигне манастир Дечане. И пошто је све завршио, предао га је Христу, истинитом спаситељу, који му је даровао круну царства земаљског, показао славу његову међу народима и припремио му венац царства небеског, по речима: Приђите, благословени оца мојега, наследите царство небеско које вамје ирипремљено (Матеј 25, 34). Краљева жеља да буде сахрањен у Дечанима могла је бити испуњена тек неколико година после његове смрти, пошто је црква била саграђена, али не и осликана. Због тога су есхатолошке теме могле да заузму посебно важно место на њима. Осим што су ту и тамо избијале у општој слици спасења, оне су се усредсредиле око представе ктитора над улазом у наос и око краљевог гроба у западном делу цркве, а премештањем његових моштију у други гроб пред иконостасом, тема коначне судбине света и човека проширила се даље према олтару.
Премда се у тренутку сликања Христовог другог доласка тело светог краља већ налазило у кивоту, од првобитног распореда се очигледно није одступало, па је у западном травеју наоса, недалеко од првог гроба ктиторовог, опширно насликана ова тема. Она је у највећој мери заснована на облицима образованим у XI веку, који су се касније мењали мање-више само у појединостима. Дечански пример је, разуме се, најсроднији сликама свог времена, али су се и у њему појавиле неке новине. Треба, такође, рећи да је и он утемељен на одговарајућим местима Матејевог јеванђеља, и нешто мање на другим деловима новозаветних и старозаветних књига, које је сабрао и допунио непознати писац неколико беседа, приписаних светом Јефрему Сирину. Не чини нам се да је на њен изглед, макар и посредно, утицало Откривење Јованово или Апокалипса.
У односу на неке друге примере, у Дечанима је нагласак стављен више на Христов други долазак, а мање на Страшни суд. След догађаја и започиње у највишој тачки свода његовим силаском с неба, на престолу који спуштају два анђела. Христос, окружен мандорлом, приказан је млад и голобрад, што је необично, можда учињено с намером да се што приближније у слику пренесе текст Матејевог јеванђеља (24, 30) о оваплоћеном Богу: Јер ће доћи син човечји у слави Оца својега с анђелима својима, и тада ће вратити свакоме по аелима његовим. Христос благосиља обема рукама. С обе стране га прате по један анђео с упаљеном свећом у великом чираку, као и Сунце и Месец, обележени древним крилатим персонификацијама у светлосним круговима; сви би они - судећи по другим новозаветним теофанијским представама Христа, нарочито у Силаску у ад и у Успењу - требало да означе небеску и божанску светлост у којој Спаситељ поново силази на земљу. У том часу ће анђели савити небо што је, такође на своду, насликано у Дечанима по јеванђелисти Матеју (24, 29), с подсећањем на пророка Исаију (34, 4); други, пак, анђели, а у Дечанима их је насликано укупно шест, затрубиће силно у трубе према земљи и мору и тако на велики суд позвати живе и мртве (уп. Матеј 24, 31). Под Христовим ногама је насликан приуготовљени престо, на чијем су седишту Христова хаљина, јеванђеље, крст с трновим венцем, копље и трска са губом. То је престо славе Христове (Матеј 19, 28; 25, 31), припремљен за суђење (Пс. 9, 7-8), а окружују га анђели, Богородица и Јован Претеча с молбено подигнутим рукама, и иза њих два анђела-ђакона са свећама у рукама; ниже се, клечећи, обраћају према престолу Адам и Ева. Престо славе Христове чувају небеске силе: два света престола и два серафима, за које се нашло места испод прародитеља људи.
Сам тренутак суђења је приказан одмах испод, на средишњем делу западног зида; колебамо се да га тако назовемо, мада га је сликар обележио натписом Страшно судиште. У скоро свим ликовним представама теме у византијском свету ова слика је не само прва него и јасно приказује Христов суд, односно одвајање праведника од грешних. У Дечанима је на први поглед све исто: Христос седи на позлаћеном престолу, окружен мандорлом која се назире тек у позадини слике, молитвено му се у деизисном ставу обраћају Богородица и Јован Претеча, два анђела пазе на престо, а небројено мноштво друтих испунило је место суђења. Међутим, уместо Страшног судије на небеским силама - обично престолима и херувимима - и с огњеном реком под ногама, судије који би десном руком позивао праведне, а левом одбијао грешнике од себе, у Дечанима је насликан Христос Сведржитељ скоро благога лица, који се речима с отвореног јеванђеља на колену и покретом руке обраћа само благословенима да приме царство небеско (Матеј 25, 34). У такво решење слике с Христовим обраћањем праведнима лепо су се уклопили обавезни Богородица и свети Јован, заступници људског рода пред Христом.
А да бисмо још боље протумачили Христов други долазак у Дечанима, независно од његове везаности за ктитора и његов гроб, треба га посматрати као последњу и неминовну деоницу јединствене Божје замисли спасења. Рајско блаженство није било изгубљено заувек - оваплоћени Бог је омогућио људском роду да се кроз Цркву и тајну причешћа опет сједини са њим, а коначно спасење ће наступити Христовим другим доласком. У Дечанима је описан читав круг и исказан јасним и разумљивим иконографским језиком. У њему се додирују почетак и свршетак: изгубљени рај с изгнаним Адамом и Евом и огњеним херувимом на његовом улазу поново је нађен, и у њему су већ Богородица и Аврам с душама новоизабраног, Христовог народа; пламени анђео је и даље на рајским вратима, али сада да спречи улазак само грешнима, док ће праведнике увести у рај Петар и остали апостоли. А Христос, кога су некад апостоли гледали како се подиже на небо, с обећањем да ће опет доћи, приликом свог другог доласка позваће све благословене у царство небеско и у вечни живот.
Текстови о дечанском фрескопису део су рада професора Бранислава Тодића. Преузети су из велике монографије "Манастир Дечани" штампаној 2004. године. Прилагођени су и сажети за интернет страницу манастира.
