„Њега заволеше наши очеви и у њега се уздаше, уздаше се и спасли су се, јер одбацивши бригу о свему земаљском и прихвативши се духовног разума и страха Божјег, заменише земаљско царство небеским животом и бескрајном славом, оставивши нам на земљи успомене достојне хвале, испуњавајући сваком насладом и радошћу наше душе и тела наша. Поменућу Симеона Немању, првог и светог владара, љубитеља отаџбине, просветитеља српског и новог мироточца и од њега рођеног сина из младости од Бога вољеног, светог и преосвећеног Саву, првог српског архиепископа и брата његовог по телу, првовенчаног краља Стефана и после ових све нашеродитеље који су од њих заблистали и који су царовали на земљи, њима некаје вечна успомена“. - Тако дечански ктитор у својој оснивачкој повељи манастиру говори о својим прецима, који су се - обузети љубављу према Богу и у њега се уздајући - спасли и достигли вечни живот. Својим потомцима оставили су не само лепе успомене већ и пример који треба следити, о чему краљ Стефан Дечански говори даље у својој златопечатној повељи.
Средњовековним људима је било својствено уверење да се сваки народ примањем хришћанства и живећи по његовим највишим начелима укључивао у богоизабрану заједницу и постајао Нови Израиљ. Одатле је баштинио много старије вредности и схватања и налазио је своје место у историји - како је она тада схватана - међу другим народима, у ходу времена најава и испуњења појединачног и општег спасења. Духовно сродне или по значају важне особе из претходне историје биле су узори световним и духовним вођама, али и више од тога: оне су их опонашале, продужавале и превазилазиле. Таква схватања су била незаобилазна у стварању званичне идеологије, разграната у свим областима државне и црквене управе, у књижевности и уметности. У Србији су она уобличена при самом крају XII века, а затим су у време Немањиних наследника брзо продрла у све поре световног и духовног живота. Стога је њихова појава у Дечанима била очекивана, као што су и њихови облици већ били познати српској уметности. Наравно, било је и нових, произишлих из чињенице да су Дечани задужбина двојице ктитора и владара, оца и сина, и да су живописани у време многих важних догађаја који су се брзо смењивали.
Коначно увођење српског племена у крило православне цркве у време великог жупана Стефана Немање (у монаштву названог Симеон), заснивање његовог култа и стварање од њега узорног обрасца владар-монах-светац, учинили су да он постане почетак и корен спасења у српском народу. Врло рано му се у томе придружио син Сава, први архиепископ аутокефалне цркве, а њима су се повремено прикључивали и други, пре свих Стефан Првовенчани. Баш њих и помиње Стефан Дечански у својој повељи, као родоначелнике спасења у његовом роду, који су земаљско царство заменили небеским, и прославили се бескрајном славом. Светом Симеону и светом Сави је исто толико, ако не и више, био наклоњен и други дечански ктитор, краљ и цар Стефан Душан, у чије је време била живописана дечанска црква, па се такав његов однос према светим прецима јасно одразио у програму фресака.
Свети Симеон је неколико пута био насликан у Дечанима. Само је једанпут издвојен из скупине потомака, али и тада су се они и његова духовна чеда подразумевали. Реч је о Немањином већ поменутом портрету крај каменог престола у наосу, где је обележен као свети Симеон господин српски мироточац.
Приношење новосаграђеног храма Христу окупило је у Дечанима већи број ликова - ктиторе и нарочито одабране њихове претке и потомке. Пошто у наосу Дечана готово да нема пуних зидова, није се могла лако остварити веза између гроба и слике ктитора, па је она изведена на најближем јужном зиду, дакле, у параклису Светог Николе.
Ктиторима су с леве стране приближене фигуре светог Симеона Немање, Саве и краља Милутина: сви су приказани чеоно, са дугим свечаним натписима, први обучен у великосхимничку, други у архијерејску одећу са сакосом, а трећи одевен као владар, и сви са крстовима у рукама. Пробрани прародитељи потврђују да су краљеви и ктитори Дечана изданци светородне породице, и да настављају дело чувања и утврђивања праве вере, које су у њиховом отачаству утемељили свети Симеон и Сава. Потпору оваквим размишљањима пружају и натписи крај њих: свети Симеон је господин српски и мироточац, крај Саве је истакнуто да је први архиепископ све српске и поморске земље (титула му је, дакле, слична оним које у то време носе српски краљеви и архиепископи), а и крај светог краља Милутина је означено да је господин све српске и поморске земље.
С друге стране ктитора, на западном зиду, и то на истом слоју, насликани су млади краљ и престолонаследник Урош, краљица Јелена и Душанов полубрат Симеон (само се крај њега није сачувало име у натпису). Сви су приказани врло свечано. Краљица је своју десну руку положила на Урошев затиљак (гест који указује на његов дечји узраст), а другом се молбено обраћа, што чини и Симеон, према ктиторима и Христу изнад њих. Својим положајем крај ктитора и својим гестовима придружују се побожном делу својих најближих сродника, очева (Урош и Симеон) и супруга (Јелена), свакако и они очекујући благослов и милост од Христа.
Дечански ктитори су још једном насликани заједно, над улазом у наос цркве , али у склопу програма и замисли умногоме другачијих од оних у наосу. Они чак нису ни показани с црквом у рукама; о њиховом дару који су принели Богу говоре само натписи крај њихових ликова, у којима је забележено да су ктитори овог светог места. Разлика у односу на ктиторску композицију састоји се и у томе што је Стефан Дечански овде обележен као свети, а Душан је с опширнијом титулом: он је у Христу Богу верни и превисоки краљ све српске земње и поморске. Обојица су насликана лако погнута испод огромног попрсја Христа Сведржитеља, који с отвореног јеванђеља поручује: Ја сам двер, ко уђе кроза ме спашће се, ући ће и изићи и пашу ће наћи (Јован 10, 9). Порука има јасно есхатолошко значење о спасењу кроз Христа и преко Христа. Већ у тренутку кад је ова фреска сликана то обећање је почело да се остварује: Стефан Дечански је започео да одаје знаке светости непропадљивошћу својих моштију, њиховим благоухањем и првим чудима. Извађено из гроба, свакако у пролеће или лето 1343, његово тело је положено пред олтарску преграду, а на зиду над кивотом му је насликан лик и повезан с иконама на иконостасној прегради. Вероватно захваљујући чињеници што су се у храму тада обављали сликарски радови, нови светац је одмах добио и слику, и тако се придружио околним светима у наосу Дечана, ступајући преко иконостасних слика у ближи додир с Христом Сведржитељем, насликаним с друге стране иконостаса.
Сину Стефана Дечанског, Душану, краљевско достојанство и ктиторске заслуге омогућиле су да буде спомињан у многобројним натписима у Дечанима и да буде сликан на зидовима храма, и то не само у композицијама које су непосредно исказивале његово старање око завршавања очеве задужбине. Наиме, његови и ликови његове породице појавили су се и у представама сложенијег значења и с другачиЈим порукама. Такви су њихови најстарији портрети у Дечанима. Настали, изгледа, истовремено или сасвим мало пре оних у ктиторској композицији - а то значи свакако до јесени 1343. године - укључени су у завршну представу Богородичиног акатиста. О њима смо, поводом Акатиста, већ довољно говорили. Чим је постао цар, у пролеће 1346. године, Стефан Душан је насликан у западном делу северног зида у припрати Дечана са царицом Јеленом и сином, сада краљем Урошем. Легитимност своје царске власти Стефан Душан је, најзад, заокружио сликом Лозе Немањине , при самом крају осликавања дечанске цркве, у току 1346. или 1347. године. На источној страни припрате, мало јужније од портала што води у наос, изведена је тада композиција, негована у Србији почев од Милутинове Грачанице. Као тамо његовог деду, тако је и овде слика величала цара Душана, говорила је о дуговечности и светородности владарске породице чији је он изданак био, показивала је да је његова власт, као и власт његових предака, била божанског порекла, добијена по породичном праву и Божјим благословом. На њој се види да је српски цар био изабраник и намесник Божји, чувар и бранилац вере која води спасењу, настављач дела својих предака, предводник Новог Израиља ка Царству Божјем.
Остале особе које су имале неке заслуге око подизања или осликавања Дечана, и тако су стекле право да им се ликови нађу у живопису цркве, биле су много скромније приказане, што је свакако било у вези с њиховим друштвеним статусом. Непознати властелин Пећпал, вероватно по имену Ђорђе, стекао је то право, изгледа, знатним новчаним прилогом, и северни брод припрате претворио у црквицу посвећену светом великомученику Георгију.
Претпостављамо да је таква нада подстакла и првог дечанског игумана Арсенија да свој портрет смести на западни зид протезиса, или, тачније, у пролазу између протезиса и олтара параклиса Светог Димитрија. На тај начин, игуман Арсеније се својом сликом приближио светом Арсенију Српском, који, наспрам њега, у апсиди параклиса обавља литургијски обред са светим Савом. Двојица првих српских архиепископа су се ту сликом и богослужбеном радњом изједначили са другим великим православним архијерејима, показујући да и Српска црква, чији су они оснивачи и заступници, ни у чему не одступа од обичаја и канона других цркава православне васељене.
Наспрам слике игумана Арсенија у протезису није ништа насликано, не знамо зашто: да ли је намеравано да се ту постави још нечији лик, што је мало вероватно; није ли намерно остављен неосликан зид, пошто би нека друга представа нарушила складно молитвено обраћање дечанског игумана свом светом имењаку, или су можда били у питању неки други разлози. Изгледа да је за портрет другог дечанског игумана, Арсенијевог наследника, било остављено неосликано место у параклису Светог Николе, у близини светих монаха и првобитног гроба Стефана Дечанског. Чини се да је лик другог игумана овог светог места Данила, како је крај њега забележено, изведен убрзо после довршавања фресака у храму крајем 1347. или следеће године. О игуману Данилу не знамо ништа поуздано. Насликан је у својим средњим годинама, црне косе и браде и мало дужег носа, с молитвено пруженим рукама према Христу у сегменту неба, који га благосиља нагнут над њим. Без посебних заслуга око подизања цркве, осим редовног старања о манастиру, Данило и његов портрет се данас доживљавају као слика свих игумана и монаха Дечана у тренуцима њихове свакодневне молитве.
Текстови о дечанском фрескопису део су рада професора Бранислава Тодића. Преузети су из велике монографије "Манастир Дечани" штампаној 2004. године. Прилагођени су и сажети за интернет страницу манастира.
