У велике градитељске подухвате XIX века, осим доградње другог спрата на архимандрији и старој трпезарији, убрајају се изградње два велика конака и једног звоника, поред тога што су у истом столећу обављени већи радови на одржавању саборног храма.
Највеће градитељско дело у низу тадашњих подухвата је обнова велике секуларне зграде уз архимандрију у правцу истока, познате као краљевска палата, коју је предузео игуман Теофил. Године 1834. Сејфедин-паша му је дао дозволу да поправи гостинске собе, које су до тада биле готово срушене, али му је изричито забранио да додаје нове зграде. Ако се тог услова држао, имали бисмо доказ да је првобитна краљевска палата била врло велика, јер конак обновљен до 1836. године спада међу најпространије стамбене монашке грађевине у средњовековној српској држави.
Теофил је на чело дечанског братства дошао 1819. заменивши Хаџи Захарија, када је овај унапређен за рашко-призренског и скендеријског митрополита. Према познатој преписци између игумана Теофила и кнеза Милоша, јуна 1836. године, кнез је послао манастиру 10.000 гроша за обнављање кивота. Можда је касније променио намену тог новца или је послао нових 10.000 гроша за конак, јер Сава Дечанац тврди да је кнез дао тај износ за поправку конака. Новчана помоћ која је за обнову тог здања стигла од кнеза Милоша била мала у односу на средства која је обезбедио игуман Теофил (10.000 гроша кнез Милош, а манастир 150.000), у натпису у такозваној шареној соби кнез је именован за ктитора и обновитеља палате, те је отуда она добила назив Милошев конак. Према том натпису, обновљена је до августа 1836. године.
Просторно уређење приземља и спрата Милошевог конака у начелу је исто. На оба места отворен је дубок трем према манастирском дворишту, а уза спољни зид постоји низ одаја. Трем у приземљу је дубине 5, 5 м и има јаке зидане ступце (96 X 97 см). Западни део је затворен уграђеним преградним зидовима у исто време кад је затворен исти простор на спрату. Уза старо обзиђе, од којег је најнижи део искоришћен за темељ новог спољног зида, изграђене су у приземљу три двособне келије са ходником између одаја, а на једном месту је друга просторија подељена и уз спољни зид изграђене две, од којих једна служи као остава, а друга има накнадно уграђено огњиште и вероватно је касније коришћена као кухиња или пекара. Све наведене стамбене одаје имају по два прозора окренута ка трему, а на спољном зиду су у неким просторијама нише за долапе (ормане).
