Поуке

Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им отвори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак — ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.

Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је Сина Свог Јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да Господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.

И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак, — ако Јерусалим представља ум у човеку — јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрашњег човека. Гордост ума низвергла је Сатану у ад; гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.