Поуке
Јеванђеље о вазнесењу Господа, омилија Светог Владике Николаја
Лука 24, 36—53. Зач. 114. Дела Апостолска 1, 3—12.
Кад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.
Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти — о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предала? Има ли, има ли, такве ластавице?
Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу измећу земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.
Ви се досећате, да ја под том спасоносном Ластавицом мислим на вазнесеног Господа Исуса Христа. Није ли Он сам за Себе казао, да је он почетак, почетак и пут? И није ли сам рекао Својим апостолима: ја идем да вам приправим место, и узећу вас к себи (Јов. 14, 2-3)? И није ли им још пре тога рекао: и кад ја будем подигнут од земље све ћу привући к себи (12, 32)? То што је Он рекао, почело се испуњавати одмах после неколико недеља, и продужило се испуњавати до дана данашњега, и испуњаваће се до краја времена. То јест, будући почетак првом створењу света, Он је постао почетак и другом стварању или благодатном обновљењу старе твари. Грех је саломио крила Адаму и целом Адамовом потомству, те су сви отпали од Бога, удаљили се и слепили се с прашином, од које им је тело било створено. Христос је као Нови Адам, први Човек, Првенац међу људима, који је с духовним крилима узнео се на небо, ка Престолу вечне славе и силе, пропутивши тако пут ка небу и отворивши све капије неба Својим духовно окрилаћеним следбеницима. Као орао што пропућује пут орлићима својим. Као ластавица што иде напред, указујући јату пут и сламајући тешки отпор ваздуха.
Ко би ми дао крила као у голуба? Одлетео бих и починуо! узвикивао је жалостивно пророк пре Христа (Пс. 55, 6). Зашто? Он сам објашњава: срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни спопаде ме. Страх и трепет дође на ме, и гроза подузе ме. Такво ужасно осећање страха смртнога и језа битисања у пределима овога живота морало је као тешка мора притискивати сав разумни и поштени свет пре Христа. Ко би ми дао крила, да одлетим из овог живота? морала се запитати многа благородна и осетљива душа. Но куда да одлетиш, грешна душо људска? Да ли се још као кроз сан сећаш оног топлог и светлог предела, из кога си протерана? Гле, капије су за тобом затворене, и херувим с пламеним мачем постављен је, да ти забрани приступ. Гле, грех ти је саломио крила, не птичија него божанска, и притиснуо те тврдо за земљу! Треба неко ко ће те прво ослободити од терета греха, ко ће те опрати и усправити. Па онда треба ти неко ко ће ти усадити и однеговати нова крила, да би могла полетети. Па ти треба неко, врло моћан, коме се и херувим с пламеним мачем уклања с пута, да ти пропути до твоје светле домовине. Па ти, најзад, треба неко, ко ће умилостивити увређенога Творца, да те поново прими у пределе бесмртне државе Своје. Тај неко није био познат прехришћанском свету. Он се јавио као Господ и Спаситељ твој, Исус Христос Син Бога живога. Из љубави према теби Он је пригнуо небо к земљи и спустио се на земљу, обукао се у тело, постао сужањ ради тебе сужне, претрпео зној и мраз, поднео глад и жеђ, открио Своје лице да буде попљувано и предао Своје тело да буде клинцима на Крст приковано, легао у гроб као мртав, спусто се у ад да разори једну гору тамницу од овог живота, која је теби била намењена по растанку са телом, — и то све, да би тебе опрао од блата греховног и усправио те; потом је васкрсао из гроба, да теби тиме усади крила за летење к небу, и најзад вазнео се на небо, да теби отвори пут и привуче те у ангелско обиталиште. Ти не мораш сад, дакле, да уздишеш у страху, трепету и грози као цар Давид, нити да желиш крила као у голуба, јер се јавио Орао, који је показао и просекао пут. Ти треба само да негујеш духовна крила, која су ти крштењем дата у име Његово, и да свом силом пожелиш, да се уздигнеш тамо где се Он уздигао. Он је урадио за твоје спасење деведесет и девет процената онога што је требало урадити; зар се нећеш ти потрудити да урадиш онај један преостали процент на твом сопственом спасењу, и то после тога када ти се тако обилно допусти улазак у вечно царство Господа нашега и Спаса Исуса Христа (II Петр. 1, 11)?
Вазнесење Господа са земље на небо исто је тако велико изненађење за људе као што је Његово спуштање с неба на земљу и рођење у телу било изненађење за ангеле. Уосталом, који догађај у Његовом животу не представља јединствену новост и јединствено изненађење за свет? Као што су ангели морали с дивљењем посматрати, како Бог при првом стварању одваја светлост од таме, и воду од суха, и како уређује звезде по небесном своду, и како подиже из прашине биље и животиње, и како најзад уобличава човека и даје му живу душу, исто тако сваки од нас мора, хтео нехтео, с дивљењем посматрати догађаје у животу Спаситељевом, почев од необичне благовести архангела Гаврила Пресветој Деви у Назарету па све редом до Његовог моћног вазнесења на Гори Јелеонској. Све на први мах изненађује, но по сазнању плана домостројства нашега спасења, све нагони разумна човека на радосно клицање и прослављање моћи, мудрости и човекољубља Божјега. Не можеш ниједан велики догађај избрисати из живота Христовога, а да не онаказиш све, као што не можеш живоме човеку одсећи руку или ногу а да га не онаказиш, или као што не можеш уклонити месец са свода небесног или погасити један део роја звезданога, а да не нагрдиш стројност и красоту неба. Зато и не помишљај да кажеш: вазнесење Господа није било потребно! Кад су и неки Јевреји, поред све своје злобе, морали да признаду и да узвикну све добро чини (Мк. 7, 37)! како ли тек ти, који си крштен у Његово име, треба да верујеш, да све што је Он чинио, чинио је добро, смишљено, стројно, премудро? И вазнесење Његово је, дакле, исто тако добро, смишљено, стројно и премудро као и Његово ваплоћење, као и крштење, као и преображење, или као васкрсење. Боље је за вас да ја идем, рекао је Господ Својим ученицима (Јов. 16, 7). Видиш, како Он све устројава и чини што је за људе боље? Свака његова реч и сваки Његов поступак има за циљ наше добро. Његово вазнесење је од недогледног добра за све нас. Да није тако, Он се не би ни вазнео. Но задржимо се најпре на самом догађају вазнесења онако како га јеванђелист Лука описује у два своја дела, у Јеванђељу и у Делима Апостолским.
Рече Господ Својим ученицима: тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да васкрсне из мртвих трећи дан. Ко је писао? Писао је Дух Свети, од савета Свете Тројице, а кроз пророке и тајновидце, у закону Мојсијеву, и у пророцима и у псалмима. Овим књигама Господ даје утолико важности, уколико су оне предсказање онога што се с Њим збило. Тамо је предсказање, овде испуњење. Тамо сен и слика, овде живот и стварност. Тада им отвори ум да разумеју Писмо. Отворити ум равна се чуду васкрсења из гроба. Јер под тешком копреном греха ум се људски налази као у гробној тами: чита и не разуме, гледа и не види, слуша и не појима. Ко је више гледао у слова Писма и читао него јерусалимски књижевници, па ипак — ко је мање видео у прочитаним словима него они? Зашто и њима Господ није скинуо мрачну копрену с ума, да и они разумеју као и апостоли? Зато што су ови били вољни, да им се то учини, а они нису. Јер док књижевници и старешине говораху за Њ: овај човек је грешан и вребаху прилику да Га убију, дотле апостоли говораху: Господе! коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 68). Само вољнима Бог отвара ум; само жеднима Он даје воду живота; и открива се само онима који Га чежњиво траже.
Тако је писано и тако је требало. Да су то писали обични људи по своме људскоме разуму, не би се Син Божји позивао на њихово писање нити би се журио да га испуни. Али пророчко писање јесте писање Духа Божјега, и Бог, доследан Себи и Својим обећањима, послао је Сина Свог Јединородног, да та написана обећања и испуни. Тако је требало, говори Онај који види сав створени свет с краја у крај, као што човек гледа лист исписане хартије пред собом. Па кад Видовити вели, да је тако требало, нису ли смешни слепци, кад говоре, да тако није требало? Требало је, да Господ Исус у времену пострада, да би се ми у вечности радовали. И требао је да васкрсне, да би и ми кроз Њега васкрсли у живот вечни.
И да се проповеда покајање у име његово и опроштење греха по свима народима почевши од Јерусалима. Да није Господ Исус пострадао и умро због наших греха, ко би од нас знао, да је грех тако преужасан отров? И да није васкрсао, ко би од нас, сазнавши за ужас греха, имао наде? Онда не би било ни покајање корисно нити опроштење могуће. Јер покајање одговара страдању за грех, а опроштење васкрсењу по сили божанској. Покајањем стари човек, окужени грехом, леже у гроб, а опроштењем рађа се нови човек у нови живот. Ево предивне благовести свима народима на земљи, почевши од Јерусалима! Оно што је слуга Свевишњега архангел Гаврил, изговорио Пресветој Деви пророчким речима: он ће спасти људе своје од греха њихових, то сада потврђује сам Господар, са искуством страдалника и са правом победника. Но зашто се каже: почевши од Јерусалима? Зато што је у Јерусалиму принета велика жртва за сав род људски, и што је ту засијала из гроба светлост васкрсења. У тајанственом смислу пак, — ако Јерусалим представља ум у човеку — јасно је да од ума треба да почне покајање, смирење и скрушеност, па да се одатле распростре на целог унутрашњег човека. Гордост ума низвергла је Сатану у ад; гордост ума одвојила је Адама и Еву од Бога; гордост ума покренула је фарисеје и књижевнике на убиство Господа. Гордост ума главни је црвињак греха и до дана данашњега. Чији ум не клекне пред Христом, тога ни колена неће клекнути. Ко је отпочео смиривати свој ум покајањем, тај је отпочео лечити своју главну рану.
А ви сте сведоци овоме. Чега сведоци? Сведоци страдања Господа, сведоци Његовог славног васкрсења, сведоци потребе покајања, сведоци истине опроштења грехова. И апостолу Павлу, кад га је обратио од гонитеља у апостола Свога, Господ је рекао: јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео (Дела Ап. 26, 16). А апостол Петар, у првој својој беседи народу по силаску Светога Духа вели: овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци (2, 32). Још и апостол Јован говори; што чусмо што видесмо очима својима, што расмотрисмо и руке наше опипаше — то јављамо вама (I Јов. 1, 1-3). Апостоли су, дакле, били лични сведоци живоносне проповеди Христове, Његових чудеса и свих догађаја живота Његовог на земљи, на чему је засновано наше спасење. Они су били слушаоци, гледаоци и саучесници Истине. Они су први укрцани у брод спасења од потопа греховнога, да би продужили друге укрцавати и спасавати. Њихов ум био је укроћен од гордости и њихово срце очишћено од страсти. То им је и сам Господ посведочио: ви сте већ очишћени речју, коју вам говорих (Јов. 15, 3).| Не само, дакле, да су они били сведоци свега спољашњега, што се могло видети, чути, размотрити и опипати у погледу Слова Божјега него су били сведоци и унутрашњег препорођаја и обновљења човека покајањем а кроз очишћење греха. Јеванђеље се збило не само на њихове очи и уши него и унутра у срцу и уму њиховом. Читава револуција срца и ума одиграла се у њима за три године њиховог учеништва у Христа. Та револуција састојала се у мучном умирању старога човека у њима и још мучнијем рађању новога. Колико је самртних мука поднела душа њихова докле они најзад, обасјани светлошћу и препорођени, нису могли узвикнути; ми знамо да пређосмо из смрти у живот (Јов. 3, 14)? Колико времена, колико труда, сумње, страха, агоније, лутања, разматрања и испитивања — докле они нису постали истински и верни сведоци како телесног страдања, смрти и васкрсења Господа Исуса, тако и свога сопственог душевног страдања, смрти и васкрсења!
Но ипак у то време апостоли још нису били потпуно духовно очврсли и омужали. Зато их Господ наставља и руководи као децу, храбрећи их при растанку: нећу вас оставити сиротне (Јов. 14, 18). Зато се и бави с њима још четрдесет дана после Свога васкрсења, показујући себе жива многим и истинитим чудима и говорећи о царству Божијем и зато им, најзад, обећава послати Духа Светога, силу с висине.
И изведе их на поље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, одступи од њих, и узношаше се на небо. Како величанствен и дирљив растанак са земљом! Тамо на ивици Горе Јелеонске, на догледу хумке, испод које је умрли Лазар поново се дигао у овај времени живот, уздигао се васкрсли Господ у недогледне висине вечнога живота. Уздигао се не до звезда него изнад звезда; уздигао се не до ангела него изнад ангела, и не до највиших сила небесних него изнад ових, изнад свих бесмртних војски небесних, изнад свих рајских обиталишта ангелских и праведничких, далеко, далеко и за херувимске очи, до самога престола Оца небесног, до у сами тајанствени олтар Свете и Животворне Тројице. Мера те висине не постоји у створеном свету; можда је њој равна у противном правцу само дубина, у коју је гордост сурвала Луцифера, одступника од Бога; дубина, у коју је Луцифер хтео сурвати и род људски. Господ Исус спасао нас је од ове бесконачне пропасти, и место дубине бездна уздигао нас у божанске висине неба. Уздигао је нас, велимо, из два разлога: прво, јер се Он уздигао као телесни човек, као што смо и ми, и друго, јер се уздигао, не Себе ради, него нас ради, да би нама отворио пут примирења с Богом.
Узносећи се Својим васкрслим телом, које су људи били умртвили и у земљу зарили, Он је благосиљао рукама, које су људи били клинцима израњавали. О, благословени Господе, како је превелика милост Твоја! С благословом је почела историја Твога доласка у свет, с благословом се и завршила. Објављујући Твој долазак у свет архангел Гаврил је поздравио Пресвету Богоматер речима: радуј се, благодатна, благословена си ти међу женама! А сада, када се Ти поздрављаш са онима, који Те примише, Ти шириш пречисте руке Своје и обасипаш их благословом. О, најблагословенији међу људима! О, благодатни источниче благослова! Благослови и нас, као што си благословио апостоле Твоје!
И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који рекоше: људи Галилејци! што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што видесте да иде на небо. Два човека у белим хаљинама јесу два ангела Божја. Невидљиве војске ангела пратиле су свога Господара са земље на небо, као што су Га негде допратиле с неба на земљу при Његовом зачећу у Назарету и рођењу у Витлејему. Двојица од њих при вазнесењу Господа учинили су себе видљивим за очи људске, по Промислу Божјем, ради једне испоруке ученицима. Та испорука била је неопходна за оне, који су се могли осећати остављеним и осамљеним по одласку Спаситеља. Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи. То је испорука Христова преко ове двојице ангела. Видите ли, колико је човекољубље Господа? Чак и у време Свога узношења на небо, ка престолу славе Тројединог Бога, Он не мисли о Себи, ни о Својој слави после понижења, нити о Своме одмору после труднога дела на земљи, него мисли о Својима, који остају иза Њега на земљи. И ако их је Он лично довољно био и усаветовао и укрепио, ипак Он им шаље ангеле Своје, да их још више укрепи и обрадује. И ако им је обећао послати Духа Утешитеља; и ако им је Он лично рекао: нећу вас оставити сиротне, доћи ћу к вама — ипак Он чини и нешто више, што им није обећао: Он им показује ангеле небесне, као веснике и слуге Своје, једно да их тиме увери о моћи Својој, а друго да им и кроз ангелска уста понови обећање, да ће Он опет к њима доћи. Он све, све чини, само да одбије од њих страх и тугу, и да их обогати храброшћу и радошћу.
И они му се поклонише, и вратише се у Јерусалим с великом радошћу. Поклонише се свесилном Господу и душом и телом, у знак поштовања и послушности. Тај поклон њихов значи: нека буде воља Твоја, свесилни Господе! И вратише се с Горе Јелеонске у Јерусалим, како им је и наређено. Не вратише се с тугом но с великом радошћу. Били би тужни, да се Господ на други начин растао са њима. Но Његов растанак са њима био је новим и величанственим откровење за њих. Он није ишчезао од њих ма како и незнано куда, но у слави и сили уздигао се на небо. Тиме су се очигледно обистините пророчке речи Његове о овом догађају, као што су се пре тога обистиниле и оне о Његовом страдању и васкрсењу. И ум ученика тиме се отворио, да разумеју оно што је Он рекао: нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, син човечји (Јов. 3, 13); и још оно што је у виду питања рекао ученицима (кад су се ови саблажњавали од Његових речи о хлебу који сиђе с неба): а ако угледате сина човечијег да одлази горе где је пре био (6, 62)? и још оно: изиђох од оца и дођох на свет; и опет остављам свет и идем к оцу (16, 28). Тама од незнања улива у душу људску страх и недоумицу, а светлост од познања истине улева радост и ствара снагу и поуздање. У страху и недоумици били су ученици, кад им је Господ говорио о Својој смрти и васкрсењу. Но кад су га видели васкрсла и жива. обрадоваше се. У страху и недоумици морали су опет бити ученици, кад им је Господ говорио о Свом вазнесењу на небо и растанку са њима. Но кад се и то на њихове очи догодило, како је проречено, они се испунише великом радошћу. Страх је разбијен, сумња ишчезла, недоумица одлетела, а место свега тога извесност, прекрасна сунчана извесност, и од извесности снага и радост. Сад су они поуздано знали, да је њихов Господ и Учитељ с неба сишао, јер се на небо и узнео; и да је од Оца послат, јер се к Оцу вратио; и да је свемоћан на небу као што је био и на земљи, јер Га ангели прате и Његову вољу испуњују. С тим поузданим знањем везана је била сада и поуздана вера, да ће Он опет доћи, и то не ма како него у сили и слави, као што им је Он више пута говорио, и као што су ангели Његово обећање поновили. Њима, дакле, сада ништа није остајало него да у свему ревносно изврше Његове заповести. Он им је заповедио да седе у Јерусалиму и чекају силу с висине. С великом и потпуно оправданом радошћу, и са исто тако великом вером, да ће та сила с висине доћи на њих, они се вратише у Јерусалим.
И бијаху једнако у цркви хвалећи и благосиљајући Бога. То јест непрестано су ходили у храм јерусалимски, и ту су хвалили и благосиљали Бога. На другом месту опет каже се: сви једнодушно бијаху једнако на молитви (Дела Ап. 1, 14). После свега што су видели и сазнали, они нису могли више одвојити ума и срца свога од Господа, који се удаљио био испред њихових очију, али који је зато остао још дубље усађен у душе њихове. Са силом и славом Он је обитавао у душама њиховим, и они су ликујући хвалили и благосиљали Бога. И тако, Он се брже вратио к њима него што су они очекивали. Није се вратио, да га очи виде, него се вратио уселивши се у душе њихове. Но није сам Он био усељен у душе њихове него заједно са Оцем. Јер је Господ рекао за онога ко има љубав к Њему: ја и Отац к њему ћемо доћи, и у њега ћемо се настанити (Јов. 14, 23). Требало је само још да и Дух Свети сиђе и настани се у њима, па да они буду савршени људи, у којима је обновљен образ и подобије тројединог Бога. На то су они имали да чекају у Јерусалиму. И сачекали су, и дочекали су. И на десет дана доцније сишао је Дух Свети, сила с висине, на ту прву цркву Христову, да се никад не одвоји од Цркве Христове уопште до дана данашњега и тја до краја времена. Хвалимо и ми и благосиљајмо Господа, који нам је вазнесењем Својим отворио ум, да видимо пут и циљ нашега живота. Хвалимо и благосиљајмо Оца, који на нашу љубав према Сину одговара Својом љубављу, и усељава се заједно са Сином, у сваког оног који држи и исповеда заповести Господње. И држимо у уму нашем непрестано Оца и Сина, хвалећи их и благосиљајући — као апостоли негде у граду јерусалимском — чекајући, да и на нас сиђе сила с висине, Дух Утешитељ, који још при крштењу на сваког од нас силази, но који се због греха наших од нас удаљава. Да би се и у нама тако обновио цео првобитни небесни човек. Да би се тако и ми, као апостоли, удостојили, да нас благослови прослављени и вазнесени Господ наш Исус Христос, коме нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим — Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
Преузето из Пролога Светог Владике Николаја Охридског и Жичког
Св. Архистратиг Михаил и остале Силе небесне безтелесне, 8/21 новембар.
Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији”. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и землја славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13–15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин.
РАСУЂИВАЊЕ
Да ангели Божји непрекидно опште са овим светом о томе сведочи Св. Писмо јасно и непобитно. Које из Светога Писма које из Св. Предања црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. Михаил изображава се још од првих времена хришћанских као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире Луцифера, сатану, а у левој палмову зелену гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против јереси верских. Св. Гаврил значи – муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Огледало означава премудрост Божју, као тајну скривену. Св. Рафаил значи – исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). Изображава се: десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи алабастар лекарски. Св. Урил – огањ или светлост Божја (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се: десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Св. Салатил значи молитвеник Божји (III Јездра 5, 16). Изображава се са лицем и очима погнутим, а руке држећи на прсима као на молитви. Св. Јегудил – славитељ Бога. Изображава се: у десној руци држи венац златан, а у левој трострук бич. Св. Варахил – благослов Божји. Изображава се: носи у недрима руже беле. Јеремил – узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Поштује се као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу.
НЕДЕЉА СИРОПУСНА - Омилија Светог Владике Николаја
Матеј, 6, 14—21. Зач. 17.
Не предавати се непријатељу основно је правило за војника у борби. Војсковођ унапред упозорава, да се сваки војник чува замки непријатељских, да не би био преварен и заробљен. Осамљен, огладнео, озебао и оголео војник ће бити у великом искушењу, да се преда непријатељу. Његов положај искористиће лукави непријатељ на све могуће начине. И мада и овај гладује, добациваће ипак војнику нешто хлеба, да покаже, како он има хране изобилно. И ако се и он мрзне, у поцепаности и голотињи, добациваће му нешто од одела, да покаже како је он одевен и богат. Добациваће му и писма, у којима ће се хвалити, да је његова победа сасвим осигурана, и лагаће беднога војника, као да су се већ многи пукови његових другова на лево и на десно од њега предали, или како је његов генерал тобож убијен, или како је његов краљ тражио мир! Обећаваће му скори повратак на своје огњиште, и положај, и новац, и све што један човек у крајњој нужди може само у сну пожелети. Све ове непријатељске замке и трапове војсковођ унапред предочава војницима и упозорава их, да ничему томе не верују, него да држе своје место, да се не предају и да остану верни својој застави, ма и по цену смрти.
Не предавати се непријатељу основно је правило и за Христовог војника у борби са злим духом овога света. И Христос као наш Цар и Војсковођ у овој борби предочава нам све и упозорава нас на све. Ето вам казах унапред (Мат. 24, 25; Јов. 14, 29), говори Он Својим ученицима. Опасност је велика, а непријатељ човечјег рода страшнији је и лукавији од сваког другог могућег непријатеља. То Господ изражава на другом једном месту: ево вас иште Сатана, да би вас чинио као пшеницу (Лк. 22, 31). Сатана непрестано иште људе, још од онога дана када је преварио првога човека — још од онога дана он полаже право на људски род и отима га од Бога као своје. Свим могућим обманама он привлачи Христове војнике к себи, замамљујући их лажним обећањима и показујући им своја богатства. Нико није гладнији од њега, но он показује хлеб гладнима људима зовући их на предају. Нико није голији од њега, но он мами људе на боје свога лажног и привидног одела. Нико није сиромашнији од њега, но он као мађионичар на вашару трља динар о динар и вешто показује лакомим гледаоцима као да он има милионе. Нико није пропалији од њега, но он не престаје никако са лажима, као да је он победилац, као да су Христове војске потучене, као да је Христос узмакао са бојишта и сакрио се. Он је лажа и отац лажи, и сва његова сила и његово имање јесте само у лажи. Предочивши својим следбеницима све обмане и оружја ђаволска, Господ Исус упутио их је и примером и речима, како да се одупиру свему и каквим оружјем да се боре.
Пре свега сам Он, Христос, главно је оружје нас, Његових следбеника. Његово присуство с нама и Његова сила у нама главно је наше оружје. Његове последње речи, које су записане у Јеванђељу, гласе: и ево ја сам с вама у све дане до свршетка времена. Амин (Мат. 28, 20). И гле, заиста, Његово се присуство показало кроз векове и векове на милионима оних неустрашивих бораца Његових, апостола, мученика, исповедника, богоносних отаца, благочестивих девица и светитеља; и не само показало у прошлим временима, него се показује и данданас очигледно и несумњиво за свакога, ко се већ није предао сасвим зломе духу, и не само да се показује данас него ће се и на самом крају времена појавити такви силни богоносци, какви су били Енох и Илија (Откров. 11, 3). Исто је тако очигледна и несумњива сила Његовог тела и крви, Његовог страдања, Његових речи, Његовог часног и животворног Крста, Његовог васкрсења и Његове бесмртне славе. Ви, који сте се уверили у ову непобедиву силу Христову, што као електрична струја непрестано струји кроз Његове верне, казујте то другима! А ви, који се још нисте уверили, а желите уверити се, учините све оно што Јеванђеље прописује да се чини, и уверићете се. Оставите оне, који злобно сумњају, нека сумњају. Не злобе Богу него себи; не сумњају на штету Бога него на пропаст своју. Доћи ће ускоро време, када нити ће моћи сумњати, нити ће им се дати веровати.
Но осим присуства и силе Христове, што је наше главно оружје у борби против злог духа, Господ Исус је препоручио и још неколике врсте оружја, која ми сами себи, а с Његовом помоћу, треба да скујемо. А та су оружја: непрестано покајање, непрестано милосрђе, непрестана молитва, непрестана радост у Господу Исусу и страх од Суда и душевне пропасти; па онда драговољно подношење страдања за Њега са вером и надом, па опраштање увреда, па гледање на овај свет који јесте као да и није, па причешћивање Његовим светим тајнама, па бдење, па пост. Ми помињемо пост на крају не зато што је пост најмање важно оружје — Боже сачувај! — него само зато што данашње јеванђеље говори о посту, а ми смо ради да протумачимо данашње јеванђеље.
Ако ли не опраштате људима греха њихових, ни Отац ваш неће опростити вама греха ваших. Тако почиње данашње јеванђеље. Зашто тако почиње? Рећи ћете: какве везе има то са постом? Има везе, и то врло тесне, као што има тесне везе са постом и завршетак јеванђеља, који не говори о посту него о сабирању богатства не на земљи него на небу, где мољац не једе, рђа не разгриза и лопови не краду. Јер кад се схвати пост у правом хришћанском смислу, а не у законском и фарисејском, онда је и праштање увреда и уздржавање од среброљубља пост, и то главни пост, или ако хоћете — главни плод поста. Јер заиста врло малу цену има уздржавање од јела без уздржавања од враћања увреде за увреду и без уздржавања од опсене земаљскога блага.
Господ нама не наређује силом власти: опраштајте грехе људима! Он оставља нама на произвол, да праштамо или да не праштамо. Он неће да повреди нашу слободу, и да нам силом натури нешто да деламо, јер онда дела наша уствари не би била наша него Његова, те за нас не би имала оне вредности, коју имају кад их ми чинимо слободно и драговољно. Он, истина, не наређује силом власти, али Он нам предочава, шта ће нас снаћи: ни Ошац ваш неће опростити вама греха ваших. Па ко ће нам онда опростити грехе наше, ако Бог неће? Нико, ни на небу ни на земљи — нико. Људи нам неће опростити, јер и ми њима не опраштамо, а Бог нам неће опростити, јер нам људи не опраштају. Где смо онда, и где ћемо бити? Онда ћемо проживети овај век под планином греха, а у оном животу тежина те планине биће повећана за сву вечност. — С тога извежбајмо се, да не враћамо људима увреду за увреду, и зло за зло, нити да плаћамо грех грехом. Јер гле, кад видиш пијана човека пала у блато, да ли ћеш и ти лећи у блато поред њега? Или ћеш се потрудити, да њега дигнеш и уклониш од блата? И сваки је грех блато. И свака страст је пијанство. Ако је брат твој увалио своју душу у блато греха, зашто ти мораш да твоју душу простиреш у исто то блато? Зато уздржи се од онога што чини твој грешни брат, и пожури се да и њега исправиш и очистиш. Да би и тебе Отац небесни исправио и очистио од свију грехова твојих, тајних и јавних, и поставио те међу ангеле Своје на Страшном Суду.
А кад постите, говори Господ, не будите жалосни као лицемери, јер они помрачавају лица своја, да их виде људи где посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. Лицемерни су они, који не посте Бога ради, нити своје душе ради, него људи ради. Да их људи виде где посте и одаду им хвалу. Но како сви људи не могу гледати сваки дан шта они једу и пију, то се они труде да направе своје лице таквим, да људи могу читати пост са њихова лица. Они помрачавају лица своја, праве их бледим и жалосним, намрштеним и упијеним. Не мажу своју главу мирисним уљем нити лице своје перу. И људи их гледају, и диве им се, и хвале их. Награђују их људи својим дивљењем, плаћају им људи њихов пост својим похвалама. Шта имају више они да очекују од Бога? Ради Бога они нису ни постили. Ради људи су постили. Какву плату они могу погледати за душу своју? Ради душе они нису ни постили. Ради људи су постили, а људи су им одали хвалу за то. Заиста, примили су плату своју. И Бог им ништа не дугује, нити ће им што дати за њихов пост у ономе животу.
А ти кад постиш, говори Господ, намажи главу своју и лице умиј да те не виде људи где постиш него (да те види) Отац твој који је у тајности, и Отац твој који види тајно платиће ти јавно. Ово је главни пропис о посту. И он је својим спољашњим смислом јасан. Кад постиш, постиш ради Бога и ради спасења душе своје, а не ради људи. Није важно ни најмање, да људи виде и знају да ти постиш, чак је и боље за тебе да они не виде и не знају. Ти и не чекаш од људи зато никакву награду. Јер шта ти могу дати они који и сами све очекују од Бога као и ти? Важно је, да Бог види и зна. А Бог ће видети у сваком случају, од Њега се не може ништа сакрити. Зато не показуј свој пост никаквим спољашњим знацима. Бог не чита твоје срце по спољашњим знацима; Он га чита изнутра, из самога срца. Како си мазао главу пре поста, можеш је тако мазати и за време поста, и како си умивао лице пре поста, можеш га умивати и за време поста. Ни мазање главе ни намазање неће увеличати твоју заслугу пред Богом, ни умивање лица ни неумивање неће твоју душу ни спасти ни погубити.
Но ове речи Христове: намажи главу своју и лице своје умиј, тако одлучно речене, имају свој унутрашњи дубоки смисао. Јер, да је Господ мислио само на физичку главу и физичко лице, Он свакако не би дао заповест, да уз пост намажеш главу и умијеш лице, него би рекао, да је споредна и безначајна ствар за плодове поста мазао ти своју главу или немазао, и умивао ти твоје лице или неумивао. Очевидно, да се у овим речима скрива неки тајанствени смисао. Иначе, ко би схватио ову изричну заповест Христову по спољашњем смислу њеном, и почео нарочито уз пост мазати своју главу и умивати своје лице, тај би пао у једну другу, супротну врсту лицемерства. Тај би опет изнео свој пост на изложбу пред људе, само на један други начин. А то је Господ нарочито хтео да одучи људе, да не чине. Несумњиво је, дакле, да ова заповест има свој унутрашњи смисао. Какав? Сличан ономе, који апостол Павле придаје обрезању, истичући обрезање срца као спасоносно и сматрајући спољашње обрезање као равно необрезању (Гал. 6, 15; Рим. 2, 29). Намажи главу своју, дакле, значи: намажи ум свој Духом Светим. Јер глава означава ум и целу душу, а мирисно уље, којим се глава маже, Духа Светога. А то значи: пости од свих злих мисли и уздржавај се од свих ружних и непотребних речи, насупрот томе: испуни ум свој мислима о Богу, о светињи, о чистоти, о вери и љубави и свему ономе што је достојно Духа Светога. Исто тако чини и са језиком својим — јер говор с умом чини једно — те или се уопште уздржавај од говора, или, ако говориш, говори само оно што иде на славу Божју и на спас душе. Исто тако чини и са срцем својим: пости од сваке мржње и злобе, зависти и гордости, богохулства и човекохулства, од сваког греха и грешне жеље, страсти и похоти, — од свега се тога уздржавај, и пусти Духа Светог нека Он сади по пољу срца твога све врсте божанског и богопријатног усева и небеског цвећа. Исто тако чини и са вољом душе своје: пости од свих грешних намера и грешних дела, уздржи се од свакога зла, и пусти Духа Светога, да Собом као мирисним уљем помаже тврдокорну душу твоју, да јој залечи ране, да је усправи ка Богу, да јој омили добра дела, да је испуни жеђу за сваким добром што је у Богу.
То значе речи: намажи главу своју. Једном речју — зауздај и уздржи свога унутрашњег човека, који јесте главни човек, од свакога зла и упути га на свако добро.
Шта значе речи: и лице своје умиј? Лице означава спољашњег телесног, чулног човека, речју — тело човечје. Кроз тело се објављује душа овоме свету. За Бога је душа лице човеково, но за свет тело је лице човеково. Телесним чулима и органима ми објављујемо свету шта мислимо, шта осећамо и шта хоћемо. Језик говори оно што ум мисли, очи показују оно што срце осећа и ноге извршују оно што воља душе хоће.
Умиј своје лице значи: очисти своје тело од чињења сваког греха, сваке нечистоте и сваке злоће. Уздржи чула своја од свега излишнога и погубнога. Закрати очима, да не тумарају непрестано по шаренилу овога света; закрати ушима, да не слушају ништа што не служи спасењу душе; закрати носу, да не опија душу мирисима овога света, који се брзо у смрад обраћају; закрати језику и стомаку, да се не лакоме на многа јела и пића; уопште, закрати телу, да се разнежује и захтева од тебе више него што му је најнужније за опстанак. Уз то још закрати рукама, да бију и муче људе и стоку; закрати ногама, да иду на грех, на лудо весеље, на безбожне забаве, у бој и у крађу, а насупрот свему томе, упути цело тело своје, да буде истински храм душе твоје, — не друмски хан, где разбојници свраћају и деле отмицу и спремају нови план отмице — него храм Бога Живога.
То значе речи: и лице своје умиј. То је пост, што спасењу води. То је пост, што Христос препоручује; пост, у коме нема лицемерства; пост, који изгони и прогони зле духове и доноси човеку славну победу и многи плод и у овом и у оном животу.
Важно је запазити овде, да Христос прво помиње главу, па онда лице, то јест прво душу, па онда тело. Лицемери су постили само телом, и свој пост телом људима показивали. Насупрот томе Христос истиче прво пост унутрашњи, душевни, па онда спољашњи, телесни, но не зато, да би потценио телесни пост — гле, и он је сам постио телесно — него да почне од почетка, да прво избистри извор, па онда реку, да прво очисти душу, па онда огледало душе. Прво човек мора умом и срцем и вољом да усвоји пост, па онда и телом драговољно и радосно да га испуни. Као што један уметник прво душом уобличи једну слику, па је онда хитно и радосно руком изводи. Тако и пост телесни треба да је радост а не жалост. Зато Господ и употребљава речи: мазање и умивање; јер као што ово двоје ствара пријатност и радост физичком човеку, тако пост — пост душевни и телесни — треба да ствара пријатност и радост човеку душевном. Јер пост је оружје, врло моћно оружје у борби против злог духа. Војник у борби кад изгуби оружје жалостан је, јер ненаоружан мора да бежи или да се предаје. А кад добије оружје, онда је радостан, јер онда може да држи своје место и даје отпора непријатељу. Како да се не радује хришћанин кад се наоружа постом против најцрњег врага своје душе? Како да му срце не устрепери и лице не засветли, кад види у својим рукама оружје, од кога враг његов безобзирно бежи?
Прождрљивост чини човека суморним и плашљивим, а пост га чини радосним и храбрим. Но као што прождрљивост изазива све већу прождрљивост, тако пост подстиче све већу и дужу издржљивост. Цар Давид се извежбао био тако дуго да пости, да сам каже: колена моја изнемогоше од поста (Пс. 108, 24). Кад човек увиди благодати поста, он заволи да пости све више и више. А благодати су поста безбројне.
Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и чило, а дух светао и јасан.
Постом човек издиже душу своју над земаљском тамницом и пробија се кроз мрак животињског живота у светлост Божјег царства, управо у домовину своју.
Пост човека чини снажним, одлучним и храбрим и пред људима и пред демонима.
Пост чини још човека широкогрудим, кротким, милостивим и послушним.
Постом се Мојсеј удостоји да прими закон из руке Божије.
Постом Илија затвори небо те не би кише три године дана; постом он спусти огањ с неба на идолопоклонике, и постом учини себе тако чистим, да је могао на Хориву с Богом разговарати.
Постом ce Данило спасе од лавова у пећини, и три отрока од огња у пећи пламеној.
Постом цар Давид уздиже срце своје ка Господу, те сиђе благодат Божја на њ и испева најслађе и најузвишеније молитве, какве је икад један смртни човек пре Христа уздигао Богу.
Постом цар Јосафат без борбе сатре своје непријатеље, Амонићане и Моавићане (II Дневника 20, 23).
Постом ce спасоше Јевреји од гоњења царског доглавника Амама (Јестир. 4, 3).
Постом ce спасе град Нинива од пропасти, коју му предсказа пророк Јона.
Постом постаде Јован Крститељ највећим човеком међу свима од жене рођенима.
Постом наоружан Свети Антоније победи све хорде демонске и одагна их од себе. Шта? Зар само Свети Антоније? Безбројне војске хришћанских светитеља и светитељски очистише ce постом, ојачаше ce постом, и посташе највећи јунаци у историји људској. Јер победише оно што је најтеже победити — себе. A победивши себе победише свет и Сатану. (Свети Василије вели: „Пост чини ум крепким". Свети Диодох: „Прави подвижници уздржавају ce од хране не зато што је сматрају по природи злом, но да би кроз уздражање укротили гореће чланове тела". A блажени Јероним: „Богу, Творцу и Господару васиони, наравно, није нужно крчање празног стомака, али без овог не може бити целомудрија" — aliter pudicita tuta esse non possit").
И најзад, није ли и сам Господ Исус отпочео своје божанско дело спасења људи дуготрајним постом од четрдесет дана? И није ли Он тиме јасно указао, да и ми морамо почети прави хришћански живот постом? Прво пост, a остало све долази уз пост и кроз пост. Својим примером Господ нам је показао, какво је моћно оружје пост. Тим оружјем Он је победио Сатану у пустињи, a кроз то победио је и три главне сатанске страсти, кроз које Сатана има слободан приступ к нама, a то су: сластољубље, частољубље и среброљубље; три погубна лакомства и три највеће замке, у које зли непријатељ рода људског намамљује Христове војнике.
Ho како среброљубље олакшава и омогућава остале страсти, то је оно, по речима апостола, корен свију зала (I Тим. 6, 10). Зато Господ Исус завршава Своје учење о посту опоменом да не будемо среброљубиви, да се уздржимо од душегубног нагомилавања земаљскога блага, које одваја наше срце од Бога и затрпава га у земљу.
Не сабирајте себи блага на земљи, говори Господ, где мољац и рђа квари, и где лупежи поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду. Јер где је ваше благо, онде ће бити и срце ваше. Ко сабира земаљска блага, сабира себи муку и страх. Тај губи себе у своме благу, и његово срце затрпава се прашином. („Многи древни светитељи имали су, истина, велика богатства, као: Авраам, Јов., Давид, и многи други, али они нису имали пристрашћа ка богатству, него су све ствари сматрали за Божје". Петар Дамаскин). Ми смо непрестано у друштву свога блага, било да је наше благо не земљи било на небу. Наше су мисли с нашим благом; наше је срце с нашим благом; наша је сва воља с нашим благом, — било да је наше благо на земљи било на небу. Ми смо везани за своје благо као река за своје корито, — било да је наше благо на земљи било на небу. Ако се обогатимо земаљским благом бићемо привремени богаташи и вечни сиромаси; ако се пак обогатимо небеским благом, бићемо привремени сиромаси а вечни богаташи. Остављено нам је на вољу да бирамо, једно или друго. У тој слободи избора и лежи наша слава али и наша мука. Ако изаберемо вечна блага, којима не приступа ни мољац ни рђа ни лопов, наша слава биће вечна. Ако ли изаберемо она друга блага, која морамо чувати од мољаца, рђе и лопова, наша мука биће вечна.
По унутрашњем смислу под земаљским благом разуме се и сва земаљска утученост, земаљска култура и земаљско благородство, уколико је оно одвојено од Бога и Јеванђеља. Заборав једе то благо као мољац; животне недаће и страдања кваре га као рђа, а зли дух га поткопава и краде као сваки лупеж. Сабирати небеско благо, према овом унутрашњем смислу, значи богатити свој ум познањем Божјег бића и Божје воље; и богатити своје срце и душу културом и благородством јеванђелским. Јер такво богатство само није изложено пролазности, кварежи и крађи. Сабирајући такво богатство ми га дајемо одмах Богу на чување. А оно што је код Бога, далеко је и од мољаца, и од рђе, и од лопова. То богатство послаше Бог у сусрет нама онда када ми, по телесној смрти, пођемо Богу у сусрет. То богатство и извешће нас пред лице Божје. А свако друго богатство, које нас је и на земљи делило и удаљавало од Бога, оделиће нас и удаљити од Бога на небу за увек и увек. Јер ако смо предали своје срце земаљском благу, предали смо своју душу Сатани. И бићемо тада као војници, који су изневерили своју заставу и предали се своме љутом и лажљивом непријатељу.
Зато отворимо очи док још има времена. Будимо тврдо уверени, да ће крајња победа припасти не ђаволу и његовим слугама но нашем Цару и војсковођи Христу. С тога пожуримо, да примимо победоносно оружје, које нам Он препоручује за борбу, часни пост, оружје за нас светло и поносно, а за нашег врага страшно и смртоносно.
Уздржимо се од излишног једења и пијења, да од тога не отежају срца наша (Лук. 21, 31), и не закопају се у трулеж и мрак.
Уздржимо се од сабирања земаљског блага, да нас кроз то Сатана не одвоји од Христа и не принуди на предају.
А кад постимо, не постимо ради људске похвале него ради спасења душе своје и славе Господа и Спаса нашег Исуса Христа, кога прослављају ангели са светитељима на небу и праведници на земљи са Оцем и Духом Светим, — Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
Свети Апостоли Петар и Павле - из Пролога Светог Владике Николаја
Свети апостол Петар. Син Јонин, брат Андреје првозваног, из племена Симеонова, из града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благозволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: "Ти су Христос, Син Бога живога" (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа - и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Јеванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне (в. 16. јануар).
Свети апостол Павле. Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: "Не живим ја него Христос живи у мени", тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.
Омилија Светог Владике Николаја, Недеља 32. по Педесетници
Лука 19, 1-10. Зач. 94.
Ко хоће да види Христа, мора се духом дићи високо изнад природе, јер је Христос већи од природе. Једна висока планина лакше се види с брда него из долине. Закхеј је био мален, па обузет жељом да види Христа попео се на дрво високо.
Ко хоће да се сретне с Христом, мора се очистити, јер се срета са Светитељем над светитељима. Закхеј је био упрљан среброљубљем и немилосрђем, па је при сусрету с Христом пожурио да се очисти покајањем и делима милосрђа.
Покајање је напуштање свих распутних путева, којима су ходиле човекове ноге, и човекове мисли и жеље, и повраћање на нов пут, на пут Христов. Но како ће се покајати грешан човек док се у срцу своме не сретне с Богом и не застиди себе? Пре него је мали Закхеј видео Христа очима, он се срео с њим у срцу свом и застидео од свих путева својих.
Покајање и бол од самообмане којом се грешан човек дуго уљушкавао, дуго предуго, управо дотле док није осетио бол од самообмане. Но сам тај бол води очајању и самоубиству, ако с њим није везан и стид и страх од Бога. Само тада тај бол од самообмане није убитачан него лековит. Блажени Августин осетио је најпре убитачан бол од самообмане, који би му убио и душу и тело, да га убрзо није сустигао стид и страх од Бога.
Покајање је изненадно увиђање своје губавости и вапијање за лек и лекара. Као кад човек црне косе дуго не види себе у огледалу, па кад изненадно стане пред огледало — а он сав сед! Тако и непокајан грешник дуго мисли и тврди, да он има здраву и безгрешну душу, док му се једнога дана изненадно не отвори вид духовни и он не сагледа душу своју сву губаву. Но како ће сагледати губу на својој души, ако се не погледа у огледало? А где је то огледало? Христос је то огледало, у коме се свак види онакав какав је. То јединствено огледало и дато је човечанству, да се људи огледају и да виде какви су. Јер у Христу као у најчистијем огледалу свак види себе болесна и ружна, и још види првобитну красну слику своју, какав је он био и какав би требао опет да буде. И грешни Закхеј, споља здрав и изгледан, сазнавши за Господа Исуса опазио је страшнога губавца у самом себи, и страшни бол, од кога није било лекара на земљи осим Христа.
Покајање је почетак лечења од самовоље, почетак покоравања вољи Божјој. Живећи по својој вољи човек се брзо спушта са свога царског достојанства у обор скотова и у јазбину зверова. Никад ниједан човек на земљи није могао ходити за својом вољом и остати човек. Човек не значи самовоља; човек, прави човек, значи потпуна покорност вишој вољи, видовитој и непогрешној вољи Божјој. У кућама лудила и јаука станују самовољни, у кућама крајње таме и шкргута зуба. Њихово је тело тама и шкргут зуба; њихова је душа тама и шкргут зуба. Самовоља отвара врата за црва неуморног, који глође грешнику и душу и тело. Покајање је откриће црвињака у себи. Авај, кад се запатише толики црви у мени! Авај, ко ће ме испразнити од толиких гадних црви у мени! Тако вапије ужаснути грешник, када му се открије вид те сагледа оно што живи у њему.
Данашње јеванђеље описује једног покајаног грешника, малога Закхеја, који се дигао на висину, да би видео Христа превисокога; који се покајањем очистио, да би срео Христа пречистога; и који се исцелио од душевне губе среброљубља и немилосрђа силом Христа свесилнога. Много је грешника обратио Господ у покајнике, много изгубљених нашао и спасао; много залуталих довикао и вратио на пут прави; но Провиђење је хтело, да се у Јеванђељу запишу само неколики примери покајника, и то они који су типични и поучни за сва поколења људска. Пример апостола Петра показује поновљено падање због страха од људи и поновљено покајање због љубави Божје. Пример жене грешнице показује проказу блуда и исцелење од те проказе. Пример Закхеја показује проказу среброљубља и исцелење од те проказе. Пример покајаног разбојника на крсту показује могућност и спасоносност покајања најтежих преступника чак и на самртном часу. Све су ово примери пунонадеждног покајања, које води животу. Све су ово обрасци покајања, који су изнети пред нас, да би ми према своме греховноме стању знали изабрати пут и начин свога сопственога спасења. Но има и покајања убитачног и смртоносног, безнадежног и самоубилачког. Такво је било покајање Јуде издајника. Ја сагреших, рече, што издадох крв праву. И отиде те се обеси (Мат. 27, 5). Овакво покајање, које води очајању и самоубиству, није хришћанско благословено покајање, него сатанска раздраженост против себе, против света и живота; сатанско гађење од себе, од света и живота. Но задржимо се данас на дивном примеру спасоносног покајања малога Закхеја, о коме и прича данашње јеванђеље.
У време оно кад уђе Исус у Јерихон и пролажаше кроза њ, и гле, човек по имену Закхеј, који беше старешина над цариницима, и беше богат, и искаше да види Исуса да га позна, и не могаше од народа, јер беше малога раста. Па истрчавши напред попе се на (дрво) сикомору да га види, јер му је онуда требало проћи. То је било у оно време када је Господ учинио и друго једно чудо у Јерихону, наиме: када је повратио вид слепоме Вартимеју. Јер и ово што је Господ учинио са Закхејом једва да је мање чудо од исцелења слепога. Вартимеју је Он отворио телесне очи а овоме Закхеју духовне. Вартимеју је скинуо слепило с очију, а Закхеју скинуо је слепило с душе. Вартимеју је отворио прозоре да види Божја чуда у материјалном свету, а Закхеју је отворио прозор за Божја чуда у небесном, духовном, свету. Чудо над Вартимејем објашњено је чудом над Закхејом. Отварање телесног вида треба да послужи отварању вида духовнога. Свако чудо које је Господ Исус сотворио имало је првенствено свој духовни циљ, који се у главном састојао у томе, да се заслепљеном човечанству отвори духовни вид, те да увиди присутност божју, моћ Божју, и милосрђе Божје. Тај циљ је постигнут делимично, рецимо при исцелењу десет прокажених људи; јер само један од њих исцеливши се телесно исцелио се и душом, и повратио се да благодари Господу (Лк. 17, 12-20). Но на слепом Вартимеју, као и у већини других случајева, тај циљ је постигнут потпуно. Прогледавши телесним очима од речи Господње слепи Вартимеј је одмах прогледао и духом својим, јер је одмах познао присутност Божју, моћ Божју и милосрђе Божје — и одмах прогледа и пође за њим хвалећи Бога (Лк. 18, 43). И не само да слепи Вартимеј прогледа него и многи други духом прогледаше видећи чудо сотворено Господом над Вартимејем; јер се каже: и сви људи који видеше хваљаху Бога. Вероватно да је ово чудо утицало и на цариника Закхеја, да му се отвори духовни вид. Несумњиво је пак, да је он морао пре тога чути много о чудесним делима и чудесној личности Господа Исуса, када се у њему зародила тако једна неодољива жеља да Га види, да је чак морао гурати се напред испред гомиле људи, виших растом од њега, па још и пењати се на дрво, да би само остварио своју жељу. Цариници су сматрани за врло грешне и нечисте, јер наплаћују порез од народа за државу они су при том немилосрдно глобили народ у своју корист. Зато су цариници стављани наравно са незнабошцима (Мат. 18, 17). Па кад су такав зао глас уживали цариници уопште, на каквом ли је злом гласу тек морао бити један старешина над цариницима? А један такав злогласни старешина царинички био је и овај мали Закхеј. Био је старешина царинички и био је богат, то јест био је презиран и био је завиђен. Презрење и завист — то су увек два зближена зида измећу којих се душа једног богатог грешника провлачи у овом животу. Но у грешнику Закхеју пробудио се човек Закхеј, који се узбунио против грешника у себи, и појурио свом силом напред и на висину, да види Христа, да види човека без греха, да види свој неупрљани, пречисти праобраз. Успе се, дакле, човек Закхеј на високо, рачвасто и степенасто сикоморно дрво украј пута којим је требао проћи Господ.
И кад дође Исус на оно место, погледавши горе виде га и рече му. Закхеју! похитај и сиђи јер ми данас ваља бити у твојој кући. И он похита и сиђе; и прими га радујући се. Из ових речи излази као да није Закхеј први смотрио Господа но Господ њега. Погледавши горе виде га и ослови га. Својим духовним видом Господ је видео Закхеја и много раније, а Својим телесним очима виде га кад дође на оно место. И ако је мали Закхеј побегао из масе народа и попео се на дрво, ипак је Господ њега пре смотрио са земље и из масе народа него ли он Господа са висине дрвета. О, како је видовит Господ Бог наш! Он нас види и онда када ми то и не слутимо. Када Га ми тражимо чинећи све могуће напоре, да би га нашли и видели, Он стоји близу нас и гледа у нас. Увек Он пре види нас него ми Њега. Када би ми упрли свој умни поглед попут Њега, тражећи Њега, желећи само Њега, тада би се Он нама јавио и викнуо нас по имену, да би и ми сишли са високих и опасних литица чулног мудровања и спустили се у срце своје — спустили се молитвеним умом у срце своје — у праву кућу своју. Тада би Господ и сваком од нас рекао: данас ми ваља бити у твојој кући. Јер кад ум човечји сиђе у срце, и у срцу окупа се сузама пружајући се ка живоме Богу, тада срце постаје место састанка Бога и човека. То је унутрашњи или духовни смисао овога догађаја.
И он похита и сиђе, и прими га радујући се. Како да не похита на глас који мртве оживљава и ветрове зауставља и бесомучне умирује и тврда срца грешничка раствара у сузе? Како да не прими Онога кога је желео само издалека крадимице сагледати? И како да се не радује радошћу неисказаном кад види Њега у своме дому, у који се нико сем извиканих грешника није усуђивао ногом ступити? Но тако Господ милује кад милује. Тако Господ дарује кад дарује. Очајним рибарима препуњава мреже рибом, тако да се мреже цепају, хиљаде гладних људи у пустињи храни обилато, тако да преостају многе котарице комађа; болеснима који моле за помоћ дарује не само здравље телесно но и духовно; грешницима и грешницама не опрашта једне грехе а друге задржава него им прашта све. Свуда царски потези, царска милост, и царска раскош у даровању! Тако и у овом случају: Закхеј жели само да Га види, а Он се не само даје видети, него жури да први ослови Закхеја, и још улази под кров дома његовог. Тако поступа Господ. А ево како поступају обични грешни људи, самохвалисави и самозвани поштењаковићи:
И сви, кад видеше, викаху на њега говорећи да грешноме човеку уђе у кућу. О, неизречене несреће људске од тога што је језик бржи од ума! Озлобљени душом и раслабљени умом ови људи вичу, подсмевају се и ропћу пре него што су размислили о намери Господа Исуса и о могућој промени срца грешнога Закхеја. Својом кратком мишљу они мисле, да Господ Исус улази у дом Закхејев из незнања какав је грешник Закхеј. Тако су фарисеји краткомислено судили и оном приликом када је Господ дозволио био жени грешници да Му мије ноге — да је он пророк знао би ко и каква га се жена дотиче: јер је грешница (Лк. 7, 39). Тако су судили и тако суде и данас сви они људи који мисле чулним разумом и цене људе по спољашности, а не познају дубине ни милосрђа Божјег ни срца људског. Христос је више пута рекао, да је дошао у овај свет због грешника, а највише због највећих грешника. Па као што лекар не хита здравим у посету него болесним, тако је и Господ хитао не здравим од правде но болесним од греха. Не каже се у јеванђељу, да је Господ овом приликом свратио у кућу ма кога праведника у Јерихону, међутим похитао је да сврати у кућу грешнога Закхеја. Не поступа ли тако и сваки разуман лекар кад улази у болницу? Не хита ли он прво постељи најтежих болесника? Цела земља представља једну велику болницу, препуну болесника заражених грехом. Сви су људи болесни у сравњењу за здрављем Христовим; сви немоћни у сравњењу са моћи Христовом; сви ружни у сравњењу са красотом Христовом. Али међу људима има болесних и болеснијих, немоћних и немоћнијих, ружних и ружнијих. Први се зову праведницима а други грешницима. И небесни Лекар, који није дошао на земљу ради разонођења но ради хитног лечења и спасавања окужених, хитао је прво најкужнијим у помоћ. Зато је Он јео и пио с грешницима; зато је дозвољавао да Му грешнице плачу пред ногама; зато је и ушао под кров грешнога Закхеја. Но уосталом овај Закхеј у тренутку када се срео са Христом није ни издалека био најкужнији човек у Јерихону. Његово се срце наједанпут променило, и он је у самој ствари постао у том тренутку много здравији, много моћнији и много лепши праведник од свију оних роптача и подсмевача. Јер он се покајао за све грехе своје, и срце се његово наједанпут изменило. А да се његово срце било изменило показује ово што следује: а Закхеј стаде и рече Господу. Господе? ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако сам коме закинуо вратићу четворо онолико. Ко је то од њега захтевао? Нико. Ко га је оптужио за отмицу туђега? Нико. Само присуство пречистога и безгрешнога Господа Закхеј је осетио као оптужбу себе, и само то присуство, без речи, исповести и објашњења, побудило га је на овај корак. Покајничко срце без речи се споразумева с Богом. Покајнику Бог брзо открива шта треба даље чинити. Је ли се само човек срцем покајао због свог греха, Бог га одмах Својом силом побуђује да сотвори плодове покајања. Још Свети Јован Претеча показао је људима цео метод истинског покајања. Он је прво призивао људе к покајању: покајте се? А одмах затим: родите, дакле, род достојан покајања (Мат. 3, 2-8)! Ево грешника који цео тај метод убрзо прелази и извршује га! Чувши само за Господа Исуса Закхеј се узбунио против самога себе, видевши Га он се искрено згадио од своје грешности; а сада када му је преблаги Лекар указао толику пажњу и ушао у дом његов, он твори плодове покајања. Он зна своју главну болест, и ево, одмах употребљује и главни лек против те болести. Среброљубље је Закхејева болест; милосрђе лек од те болести. Још стари су рекли: ко љуби новце не ће се наситити новаца (Пропов. 5, 10). Закхеј је љубио новце и провео цео дотадашњи живот сабирајући новце свима начинима, а највише грешним начинима. То је болест која незадржано вуче човека у пропаст. То је огањ који се све већма разгорева што се богатство већма умножава. Нема те суме новаца која може среброљупца заситити. Као што огањ не уме да каже: не мећите више дрва у мене, доста ми је! тако и страст среброљубља не уме да изговори реч: доста! Од ове страсти човек се не може сам својом силом спасти. Њу може загасити једино присуство Божје које уноси стид и страх у срце човеково, а поред стида и страха још и познање нечега бољега од сребра и злата. Без присуства Христовога Закхеј би проживео свој грешни век као и сви други цариници, и умро би презрен, проклињан и — заборављен. Нити би се икада име његово споменуло у Јеванђељу на земљи ни у Књизи Живих на небу. Но присуство Живога Господа оживело је душу његову, дотле умртвљену страшћу среброљубља, и учинило га новим човеком, препорођеним и васкрслим из мртвих. Ово је бесмртна поука свима људима, да се нико од смртних не може спасти од своје греховне болести без помоћи Господа Исуса.
Но погледајте, на који начин исповеда Закхеј свој грех. Он не каже: Господе, ја сам човек грешан! Нити каже: среброљубље је болест моја! Не; него прилажући плодове покајања он већ тиме исповеда и свој грех, и своју болест. Ево пола имања свога даћу сиромасима! Није ли ово јасна исповест, да је богатство страст његова? И ако сам коме закинуо вратићу четворо онолико. Није ли ово опет јасна исповест, да је његово богатство стечено грешним начинима? Он није претходно рекао Господу: грешан сам, и кајем се! То је он ћутке исповедио Господу у срцу своме, и Господ је ћутке примио његову исповест и његово покајање. За Господа је важније, да човек срцем призна и исповеди своју болест и да завапије за помоћ него језиком. Јер језик може и слагати а срце не лаже. Погледајте, даље, како се Закхеј искупљује од свога греха, и какве напоре чини са своје стране да би изашао на светлост из сенке злокобне страсти среброљубља! Он одмах нуди половину свога имања сиромасима, — он који је сваки добијени динар миловао и склањао од очију људи; он који никад није познао сласт давања! Но то није све. Он се упиње свом снагом да поправи и заглади учињене неправде према људима, и нуди да плати четвороструко свакоме од кога је нешто неправедно узео. Мојсејев закон много блаже поступа према грешницима него ли што је овај Закхеј поступио према самом себи. У Мојсејевом закону се вели: човек или жена кад учини какав грех људски те згреши Господу и буде она душа крива, тад нека признаду грех који су учинили, и ко је крив нека врати цело чиме је крив и нека дометне озго пети део и да ономе коме је скривио (Мојс. 5, 6—7). Тако је прописано било за оне који признају свој грех. Признавајући свој грех Закхеј би, дакле, имао по закону да врати свакоме коме је нешто закинуо онолико колико је закинуо и поврх тога још и једну петину од тога. Но Закхеј поступа према себи суровије од закона; он на себе хоће да примени ону одредбу закона која је важила за лопове и лупеже, који не признају своје недело, но који буду ухваћени на неделу; он хоће да четвороструко плати сваком коме је нешто закинуо (II Мојс. 22, 1). Тако сваки прави покајник постаје милосрдан према другима и немилосрдан према себи самом.
А Исус му рече: данас дође спасења кући овој, јер је и ово син Авраамов. Ово беше одговор Господа Исуса маломе Закхеју на његово срдачно покајање, на његову духовну радост, и на показане плодове покајања. Следеће и завршне пак речи: јер је син човечји дошао да потражи и спасе што је изгубљено — беху одговор Христов краткомисленим мудрацима и викачима, који се срђаху на Христа што уђе у кућу грешника. Док су ходили улицом кући Закхејевој; док су гунђали и викали против ове неприличне посете, дотле је Господ ћутао и чекао. Шта је чекао? Чекао је, да се потпуно обелодани и срце нечовекољубивих гунђала и срце покајаног Закхеја; пустио је демона злобе да се испне до врха свога ликовања, да би виднија и очигледнија за све била његова пропаст. Такав је метод Божје победе. Бог не жури никад да при првом сусрету са злом покаже слабост зла и Своју моћ, него чека док се зло не узвиси у својој надмености до облака, па га онда једним дахом Својим расипа у ништа. Тако је ништавно зло пред силом Божјом, да кад Бог не би пустио зло да порасте докле оно може да расте, па онда изашао са силом Својом, не би људима никад била јасна величина силе Божје. Пустивши на вољу и адске и земаљске силе на Голготи, Свемоћни је одмах по том показао и аду и земљи неслућену силу своју кроз Васкресење. Истим тим методом служи се Господ и у овом случају са Закхејем. Он ходи мирно кући Закхејевој; викачи вичу, гунђачи гунђају, подсмевачи се подсмевају, но Он ћути и ходи. Он улази у кућу Закхејеву; самозвани праведници остају ван прага дома грешникова из страха да се не упрљају; и опет викачи продужују још гласније да вичу, гунђачи да гунђају, и подсмевачи да се подсмевају. И тако триумф злобе достиже свој врхунац. Сви они који вичу, гунђају и подсмевају се, већ су постали уверени, да су они потпуно у праву а Христос у неправу; да они познају добро грешника Закхеја а Христос да га не познаје; да се они држе чврсто закона а Христос да је преступио закон преступивши праг дома грешникова; да се они не даду преварити а Христос да се преварио! Отуда логичан закључак за њих, да Христос нити је прави учитељ, ни пророк ни Месија; јер да је све то, или ма шта од тога, Он би знао ко је Закхеј, и не би улазио под његов кров. Дакле: ми Јерихонци данас смо ухватили Исуса Христа у клопци, и ми ћемо сада да спасемо свет од једне велике самообмане као да је Он Месија и Божји Син! — То је триумф; то је победа; то је дизање зла до облака. А за све то време Закхеј расте све бољим и новијим човеком. И Господ гледајући мање на шарену и злобну масу него на обновљење срца Закхејев, мирно стоји и чека да се све сврши, па да онда Он дође до речи. А када се злоба диже до облака, и када спаде сва тврда плесан са старога срца грешникова, тада Закхеј отвори уста и рече пред свима реч, реч неочекивану ни од кога осим Христа: ево пола имања свога даћу сиромасима! Није ли то неочекивани гром што разгони надмени облак? Зашто се сада наједанпут ућутасте ви, Јерохинци? Зашто још не вичете, не гунђате, и не подсмевате се? Зашто вам се прекиде реч у грлу? ко се преварио: Христос или ви? Ко је познао Закхеја боље: ви или Христос? ко је сад већи праведник: ви или Закхеј?
Како је мио и кротак Господ! Као назлобиво јагње Он и овом приликом стоји међу људима, озлобљеним од невидљивих вукова. И како је миран и сигуран у Своје победе, сада као и увек! Како спокојно чека Свој ред! А кад дође Његов ред Он се прво обраћа болеснику због кога је и свратио с пута у дом његов: данас дође спасење кући овој. Овим речима Небесни Лекар даје уверење болеснику, да је оздравио и да је готов да буде пуштен из болнице међу здраве. Слепило је скинуто с његове душе као и са Вартимејевих очију, и он се сад може слободно кретати на путу правде и милости. Но да би ово уверење било јасније и свима онима који су унаоколо стајали, Господ још додаје: јер је и ово син Авраамов. Прави син Аврамов, по духу и истини, а не само по имену и по телу као остали који су се хвалили својим Авраамовским пореклом једино по имену и по телу! Авраам је био човекољубив, богобојажљив, гостољубив, несреброљубив, веран, кротак и радостан Божјим Духом. Такав је, ево, постао и мали Закхеј. Авраам је због својих високих добродетељи постао духовни родоначалник свих праведника. Отуда, ево, и Закхеј кроз покајање постаје његов прави потомак, његов син по духу. То Господ објављује, Закхеју на утеху а његовим тужиоцима на размишљање. И још овима последњим Он објављује: јер је син човечји дошао да потражи и спасе што је изгубљено. То јест: да потражи именом оне грешнике које нико не тражи а сви одбацују, и да спасе именом оне које и свет и они сами себе сматрају изгубљеним. Јер Велики Јунак није сишао са неба толико да спасава мало простуделе колико губаве и слепе, бесомучне и узете, и да васкрсава мртве из гробова. На другом месту Господ говори: ја нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мат. 9, 13; I Тим. 1, 15). О, браћо, знате ли, да се ова реч и на нас односи? Знате ли, да смо и ми грешници због којих је Господ Јунак сишао на земљу? Неизрецива. љубав према нама свела Га је с неба на земљу, да тражи изгубљене и спасава грешне. О, угледајте се на малога Закхеја, који жељом својом да види Господа постаде велики. Гле, и сада се Христос приближује к нама као некад к Закхеју, окружен масом народа, неизбројном масом и праведника и гунђача. Сва историја људска од две хиљаде година тутњи за Њим и око Њега и надноси се над нас. Зар не чујете жубор и тутањ? То се сва прошлост носи према вама и поред вас. А у средини многомилионе масе корача смерни Господ Спаситељ. Пожурите и попните се на висину да би видели Господа. Све остало што је било и што јесте није толико достојно гледања. Уздигните се из каљавог пута којим сте до сада гацали, уздигните се на дрво високо: Он ће несумњиво наићи на вас. О, преблажен онај кога буде ословио најслађи глас, чијом се слашћу и ангели опијају!
Ваистину покајање је прва степеница на лествици што води у царство Божје. Никад нико није могао крочити на другу степеницу док прво није ступио на ову прву. У празнини овога живота покајање је прво и једино правилно куцање на небесну двер. Можете ви колико хоћете куцати прстима у зидове једног дома; нико вас неће чути и нико вам неће отворити. Но куцајте на врата, и врата ће вам се отворити. Покајање је куцање не у зид него у права врата што воде ка светлости и ка спасењу. Ко се истински покаје и пожели да уће у дом Оца свог небесног, тај је већ закуцао на једине двери кроз које се у тај дом може ући.
Среброљубље заслепљује; Христос једини даје вид слепима. Среброљубље усамљује човека и окива га ропским ланцима; Христос изводи усамљеника из усамљености и уводи га у друштво ангела, и ослобађава сужња, и чини га слободним. И свима покајницима који се пропињу да Га виде Он се показује; а коме се Он покаже, томе се откривају и показују све тајне неба и земље, и сва неизмерна и непролазна блага, која је Бог од створења света припремио онима који Га љубе. Зато нека је слава и хвала Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим — Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.
