Десетак година касније Лонгин је започео сликање новог иконостаса у Дечанима, царских двери и престоних икона. У непознато време је урадио и једну житијну икону Светог Николе Брзопомоћника којој сада недостаје десни део; на њој се налазе сцене из живота светитеља, а при дну је и једна везана за Стефана Дечанског коме се јавља Свети Никола на Овчем пољу, обећавајући да ће му повратити вид. Последњи Лонгинови радови у Дечанима биле су мале минејне иконе – у ризници је сачувана само једна сликана с обе стране, на којој су приказани Свети Јован Лествичник, Причешће Марије Египатске и Свети Теодори; сликар је на икони забележио датум када ју је завршио (9. мај 1596), а своје име је исписао тајном буквицом.
У ризници се налазе још неке иконе настале у другој половини XVI века које се понекад приписују Лонгину, а међу њима се издвајају Преображење, Вазнесење и оштећени Деизис с Христом Праведним судијом. Мало касније, око 1600. године, настале би још неке иконе: Света Тројица, Успење Богородице, једне царске двери, Богородица Елеуса и Свети Никола. Међу сликама на дасци с почетка XVII века је најзанимљивија икона „Шта да ти принесемо Христе”, на којој су око Богородице с Христом на престолу приказани сви који су принели дарове новорођеном Спаситељу, насликани са лепим осећањем за симетрију и уравнотежено распоређивање маса.
Ризница чува и више икона које су 1619. или 1620. године у Дечанима насликали зографи Георгије и Козма у време игумана Диомидија. За њега су урадили житијну икону Светог Николе и на њој су светитеља на престолу окружили сценама из његовог живота са чудима, међу којима има и ретко сликаних као што је Спасавање јереја Христофора, али и јављања Светог Николе Стефану Дечанском, скоро дословно поновљена са старије Лонгинове житијне иконе. Сликари су своја имена забележили на икони Светог Јована Претече, кога су приказали са крилима и одсеченом главом према стихири на вечерњи празника Јовановог усековања. Кир Козми и Георгију се приписује и велика икона Опела Светог Стефана Дечанског, која је изгледа такође насликана према некој старијој икони. Могуће је да су њихове још две иконе: Богородица с Христом и анђелима и Распеће с Васкрсењем, која је касније пресечена на два дела, а ове иконе су насликали средствима неке Деспине, Стојка и Угринка. Седамнаестом веку припада још неколико икона у ризници (две Богородице Одигитрије, допојасни Стефан Дечански, Чудо Светог Георгија с аждајом), које се не истичу знатнијим уметничким квалитетима.
Неке од икона из XVIII века могле би бити поклон вршачког епископа Јована Георгијевића: Каменовање архиђакона Стефана (изгледа пресликана старија икона, обнављана и 1783), Ваведење и Благовести са светима. Наша претпоставка се заснива на томе што све поседују барокне одлике особене за банатске уметнике из средине XVIII столећа. Радовима грчких или цинцарских уметника с краја тог века, такође обележених утицајима касног барока, припадају Крунисање Богородице, Свети Лука и две иконе Исуса Христа. Неколико руских икона из XVIII и XIX века вероватно су донели дечански калуђери са својих путовања по Русији.
Последње иконе које су настале у Дечанима потичу с почетка XIX столећа и представљају радове Симеона Лазовића и његовог сина Алексија из Бијелог Поља. И пре но што су започели са сликањем иконостаса у цркви (1813) они су у манастиру пресликали више старих и овешталих икона и насликали неколико нових: чудотворну икону Богородице Тројеручице и два диптиха с Богородицом и Светом Тројицом. Осликавали су и кутије с моштима светих – на једној је Симеон Лазовић приказао Свету Тројицу, Стефана Дечанског и његову сестру Јелену, а на другој је Алексије насликао разне свете и међу њима опет краља Стефана и Јелену. Алексије је у Дечанима сликао и минијатуре, а његово последње такво дело настало је око 1818. године кад је исписао, украсио и потписао једну парусију с којом се ишло у скупљање милостиње по Србији. На њој је насликао Светог Стефана Дечанског и цара Уроша који придржавају дечанску цркву, а текст парусије је уоквирио раскошним представама грбова јужнословенских земаља, преузетим из Стематографије Христофора Жефаровића.
