Према потребама источнохришћанске литургије, олтарски простор главне манастирске богомоље је троделан. Поред средишног дела има на северној страни протезис, одвојен само луком у горњем појасу, а на јужној страни је ђаконикон. Између њега и средишног дела је пун зид, а исто тако он постоји и према наосу, тако да је ђаконикон спојен вратима само са средњим олтарским простором. Сва три одељења олтарског простора имају на источној страни апсиде, полукружне на унутрашњој и спољној страни. У главној апсиди постоји унаоколо зидана клупа-синтронон и у њеном средишту део некадашњег архијерејског престола. У средини тог простора је часна трпеза, која потиче из времена грађења храма. Бочна одељења олтарског простора имала су устаљену намену. У протезису је обављан обред проскомидије и у њему су чуване литургијске сасуде, због чега су га стари писци називали сасудохранилница. У ђаконикону, подељеном на приземље и спрат, чуване су разне драгоцености манастира: богослужбене књиге, исправе и одежде, због чега је одвојен пуним зидом од осталог простора цркве попут неког трезора и сматра се својеврсним скевофилакионом.
Висока олтарска апсида – полукружни простор у коме се налази велика фреска Богородице Шире од Небеса, са источне стране затвара на упечатљив начин, не само простор олтара, већ и наоса. У најнижем појасу је приказано служење литургије Светих Архијереја. У средишту ове композиције је насликана Часна трпеза на којој лежи мали Христос – Агнец, који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. А свети архијереји, предвођени Јованом Златоустим и Василијем Великим, један за другим прилазе с обе стране Агнецу са развијеним свицима у рукама. На свицима су исписани почеци молитава и возгласа из литургија. Избор епископа у композицији није историјски него символички, подсећа на јединство и неизмењивост вере, на то да све цркве православне васељене у свим временима служе једну исту Литургију.
