Параклис на јужној страни наоса је посвећен Светом Николају. У источном делу параклиса Светог Николаја, насликан је опширан циклус из светитељевог житија и чуда, чија је прва сцена у сводовима, а последња у апсиди.
У Дечанима се појавио и један од најранијих и најпотпунијих Акатиста Богородице; уз један испуштени икос и један кондак, у наосу и у јужном параклису су насликане двадесет и две сцене према строфама чувене химне у част Богородице. Изузетно занимљива иконографија Акатиста ослања се својим „историјским” делом на позната решења зачећа, рођења и најраније Христово детињство, док је други, „догматски” део иконографски много сложенији. Свака његова строфа је преточена у засебну слику. Тако је, на пример, двадесета строфа – о немогућности да се речима опише величина Христовог милосрђа – добила у Дечанима изузетан облик: око иконе Богородице Одигитрије с раскошном подеом приказан је епископ који служи пред иконом у присуству више монаха и појаца. На фресци је заправо представљен обред свечаног преноса ове славне иконе на празник Богородичиног акатиста (у суботу пете седмице ускршњег поста) из цариградског манастира Пантократора у царски дворац. Ускршњим свечаностима на византијском двору, којима је присуствовао цар, био је надахнут и последњи кондак, али у њему су уместо византијског цара насликани краљ Стефан Душан, краљица Јелена и њихов мали син Урош. То показује да је у Душаново време био пренет у Србију цариградски дворски церемонијал у коме су о Ускрсу учествовали владар, његова породица и црквени великодостојници, што је нашло тачан одраз у завршној сцени Акатиста у Дечанима.
У параклису посвећеном Светом Николају налази се и иконостас из 1818. године. Као и неку годину старији иконостас у параклису Светог Димитрија, израз је закаснелог балканског барока, стила који је спољним сјајем и наметљивом декоративношћу преовлађивао у дуборезу и сликарству на просторима средишњег Балкана од средине 18. до средине 19. века.
