Sve nedaće i nemaštine koje su zadesile Dečane u XIX veku, uz iscrpljujuća podvorenja turskim pašama, ostavile su traga na neodržavanim i povremeno napuštanim monaškim sekularnim zgradama. Stanje je bilo najgore kada je u Dečane došao Leontije Ninković 1919. godine, prihvatajući se da sredi stanje u manastiru. On ga je našao bez kaluđera, sa opljačkanim i ogolelim kelijama, provaljenih vrata i izlomljenih prozora. U manastiru je bilo smešteno dvanaest porodica, neka vojna posada i škola za ratnu siročad. Obrazovan i trudoljubiv, Leontije je ubrzo popravio stanje u manastiru, sakupio novo bratstvo i obnovio sekularne zgrade. Popravljane su, kao i saborni hram, počev od treće decenije XX veka, kada je pristizala novčana pomoć od Ministarstva građevina i vera i kraljevske porodice, posebno od kralja Aleksandra Karađorđevića, koji se 1924. godine prihvatio pokroviteljstva i postao veliki ktitor dečanskog manastira. Nisu ostali po strani ni mnogi imućni Srbi u nastojanju da pomognu održavanje sabornoga hrama i vraćanje dečanskim monasima dostojanstvenog života.
Preduzimljivi dečanski starešina Leontije Ninković poboljšao je uslove života u manastiru i time što je potpuno obnovio konak za goste sa južne strane od ulazne kule prema istoku. Na osnovu podataka se smatra, da je ovaj konak izgrađen na mestu ranijeg konaka koji je izgradio jeromonah Đerasim, namesnik Dečana, polovinom XIX veka. Za prostorno rešenje tog konaka preuzet je od Miloševog konaka neobično dubok trem u prizemlju i na spratu, okrenut prema manastirskom dvorištu, sa kelijama uza staro obziđe, koje se na tom mestu održalo u znatnoj visini. Uz pregradni zid kojim je manastirsko dvorište bilo podeljeno, na istočnoj strani, konak je imao prvobitno na jednom delu i neke odaje na drugom spratu, čije postojanje potvrđuje samo stari snimak s početka XX veka, jer one više ne postoje.
Danas su u prizemlju Leontijevg konaka smeštene mlekara i manastirska prodavnica suvenira, a na spratu se nalaze kelije za goste.
